Ваздухопловни завод ОРАО

Ваздухопловни завод Орао је основан 1944. Предузеће за ремонт за производњу и ремонт турбомлазних мотора свих врста. Налазио се у оквиру ЈНА и ВРС. Данас функционише као акционарско друштво.

Лого Ваздухопловног завода Орао

Историјат уреди

Панчево 1944. - 1949. уреди

Ваздухопловни завод Орао основан је 30. октобра 1944. године као Авио-радионицa бр. 169 за оправку авионских мотора у Панчеву. Мала Авио-радионица, од 17 радника и заробљеника, обављала је прве оправке авиона за потребе Ратног ваздухопловства. Само у 1945. години оправљено је 14 оштећених авиона. У периоду 1944 - 1949. година, на локацији Панчево, ремонтовано је више типова ваздухоплова стране и домаће производње (Рода, Јулка, Физир, Месершмит Дорније и Викер).[1]

Рајловац 1949. - 1992. уреди

Због стратешких и геополитичких разлога након разлаза са Информбироом, авио-радионица из Панчева је октобра  1949. године, премјештена на аеродром Рајловац. Са дислоцираном опремом из Панчева и затеченом опремом и уређајима, у објектима Аеропланске радионице Сарајево у Рајловцу, која је била оспособљена за оправку авиона, закључно са генералним ремонтом. Настављен је рад и формирана је Авио-радионица бр. 169 - касније "Самостална ваздухопловна ремонтна радионица". Почетак рада на локацији Рајловац био је тежак. Радило се у неадекватним пословним просторијама и оскудним материјалним средствима. Посебан проблем био је смештај радника и њихових породица. Завод није располагао стамбеним објектима, па је смештај био у приватним кућама у околини Рајловца. На посао се долазило-одлазило пешке а из Сарајева радничким возом или теретним камионом, а ако се закасни на ова превозна средства пешке 10 - 15 км. У овој фази развоја, на ове две локације (Панчево и Рајловац) ремонтовано је више од 15 типова авиона, стране и домаће производње. Радило се стручно и квалитетно, рокови су се извршавали и задовољавале потребе наручилаца авиона. Пословање Завода, не само у Панчеву него и у Рајловцу, било је буџетско. Годишњим предрачуном прихода и расхода утврђени су оквири, не само за плате него и материјалне трошкове. Плате су утврђиване према платним разредима и квалификацијама. Производни послови су били нормирани, а режијска радна места (непроизводна) одобрили су надлежни органи. О перспективи и развоју бригу су водили војни органи. Од 1949. до 1954. Завод се кадровски и материјално консолидовао те је постепено освајао ремонт авиона и мотора.

 
Преглед ремонта авиона на локацији Панчево и Рајловац 1944-1954. године

У Војнотехнички ремонтни завод Орао преименован је 1953. У периоду од 1954. до 1962. основна дјелатност била је ремонт клипних ваздухопловних мотора и агрегата. Поправљено је преко 1.000 мотора на десет различитих типова авиона. У раздобљу од 1962. до 1985. године Завод престаје с ремонтом клипних авиона и прелази на ремонт турбомлазних мотора. Од 1966. године ВЗ "Орао" напушта раније програме ремонта мотора и осваја ремонт мотора "ВИПЕР" енглеске производње. Југославија је 1968 донијела одлуку за производњу авиона “Орао”. Владе Југославије и Румуније договориле су се да послове и трошкове развоја подјеле у односу пола-пола (пројект YУРОМ). Носилац југословенског моторског програма постао је Ваздухопловни завод “Орао“. Прелазак на ремонт ових мотора захтевао је набавку и израду нових уређаја и конструкцију специјалних и других алата. У 1972. години, по жељи ВЗ "Орао" поверен је ремонт турбомлазних мотора руске производње за авионе МиГ. Освајањем оправке мотора руске производње за авионе МиГ-21, ВЗ "Орао" овладао је свим технологијама ремонта мотора западног и источног порекла. У процесу ремонта мотора и агрегата, у примени су све технологије, све је синхронизовано, од пријема мотора на ремонт до испоруке купцу. Овом фазом развоја ВЗ "Орао" остварио је нове референце код домаћих и страних купаца. Почетком 1973. преименован је у Ваздухопловни завод ОРАО, а започињу се и почетне припреме за производњу турбомлазних мотора Viper по лиценци Rolls Roycea, да би 1978. отпочео са серијском производњом турбомлазних мотора Viper 632-41 и Viper 632-46. Тако је Завод од ремонтне организације прерастао у развојно-производно ремонтну организацију с приоритетним дјелатностима производње и ремонта турбомлазних мотора. У подручју генералног ремонта Завод је проводио ремонт свих турбомлазних мотора које је употребљавало Југословенско ратно ваздухопловство, а имао је испитну станицу мотора за дозвучне авиона до 2.000 daN и надзвучних авиона потиска до 20.000 daN. Имао је савремене уређаје и богати машински парк те модерну лабораторијску опрему за развој квалитетне производње и ремонта мотора. [2]

Одбрамбено-отаџбински рат уреди

Током Одбрамбено-отаџбинског рата предузеће је функционисало у оквиру ВРС, тачније В и ПВО ВРС. Избијањем грађанског рата у БиХ 1992. године наступио је најтежи период за ВЗ ОРАО у цјелокупној његовој историји. Током овог периода основни задатак био је да се сачува Завод и околина од непријатеља. Због тога су запослени у ВЗ ОРАО истовремено морали и да се бране и да раде јер је предузеће било смјештено на једном од најтежих ратишта. У току борбених дејстава погинула су 23 радника, а преко 70 их је рањено. ЗА вријеме рата није било прекида у раду, а започела је и производња нових резервних дијелова, алата, уређаја и уводио нове технологије и радне процесе. Генерални ремонт проточног мотора RD-33 за MiG-29 је освојен у најтежем времену од краја 1992. до 30. 10. 1995.[3] Током рата предузеће произвело 32 потпуно нова авионска мотора и извршили велики број ремонта за потребе В и ПВО.[4] Крајем новембра 1995. године донијета је одлука од стране надлежних органа Републике Српске за предислокацију ВЗ ОРАО у Бијељину.

Предузеће данас уреди

Предислокација ВЗ ОРАО започела је крајем новембра 1995. Захваљујући помоћи ГШ ВРС и ангажовању колектива дислокација је успјешно и у року завршена. Завослени у ВЗ Орао су за само два мјесеца демонтирали комплетну фабрику и преселили је у Бијељину.[4] Садашњи капацитети изграђени су на простору од 99.000 m², на потпуно новој локацији 1997. године.[5] Демонтирано је и премјештено око 6000м2 радионичких хала и хангарских металних конструкција. Из Рајловца је отпремљено преко 1200 камиона и шлепера са материјалом и опремом. Директни трошкови ове дислокације су коштали преко 5 милона њемачких марака (ДМ), а укупни трошкови око 10 милона ДМ. Подигнути су нови објекти. Сачувана је и већина искусних и обучених кадрова. Инсталирано је преко 80% дислоциране опреме.[3] ВЗ Орао се 2002. године нашао у средишту афере око наводног кршења УН-ова ембарга с Ираком везаног за ремонт и извоз наоружања у ову земљу, због чега је Канцеларија високог међународног представника наложила спровођење истраге. У Бијељини су успостављене линије за ремонт турбомлазних мотора VIPER и турбомлазних мотора руског поријекла. Заједно са ВЗ "Мома Станојловић", а у сарадњи са Војском Југославије и Машинским факултетом у Београду је инсталирана испитна станица за турбомлазне моторе.[3] У јуну 2012. године отворен је нови објекат за репарацију дијелова, у којем се одвијају процеси галванско-хемијске заштите.[6]

Признања уреди

Резултати ВЗ ОРАО били су препознати у ужем и ширем окружењу. Асоцијација клубова самоуправљача 1973 додјељује Повељу за успјешне резултате у образовању радника. Предсједништво СФРЈ 1974. БЗ ОРАО одликује Орденом за војне заслуге са великом звијездом.[7] Предсједник Републике Српске Архивирано на сајту Wayback Machine (10. децембар 2022) додјелио је Орден Његоша првог реда. Признање капетан Миша Анастасијевић. Пакет и златник за најбољу компанију у региону у 2015 години коју су додијелили подручна Привредна комора Бијељина. Медиа Инвент Нови Сад и Универзитет у Новом Саду. Признање регионални бизнис партнер 2014 које је додијелила Мас медија Интернационал Архивирано на сајту Wayback Machine (16. децембар 2022) из Београда као представнику из региона. Признање за постигнути технолошки развој у 2012. које је додијелила Привредна комора Српске. Захвалница од стране РВ и ПВО Републике Србије за успјешну сарадњу у 2021. години.

Директори уреди

  • генерал Алојз Весић (1968-1978)[7]
  • пуковник Стјепан Вретенар (1978-1984)
  • пуковник Лазо Грбић (1984-1987)
  • пуковник Владета Миловановић (1987-1992)
  • Милан Прица[8] (1992-2019)
  • др Биљана Марковић (2019-2020)[9]
  • др Ненад Лалић[10] (авг. 2020-дец. 2020)
  • Младен Стојановић[11] (2020- )

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Prica, Milan (maj/juni 1998). „Vazduhoplovni zavod "ORAO"”. Aero magazin: 59. 
  2. ^ „Vojnoindustrijski kompleks SFRJ”. Polemos. Vol. IX, No. 17,: 176—177. 
  3. ^ а б в Prica, Milan (maj/juni 1998). „Vazduhoplovni zavod "ORAO"”. Aero magazin: 60. 
  4. ^ а б „Ролс ројс из Бијељине”. Вечерње новости. 23. 6. 1997. 
  5. ^ „O nama”. Архивирано из оригинала 04. 06. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  6. ^ Milošević, B. (28. jun 2012). „Bijeljina: Otvoren vazduhoplovni pogon”. Новости online. Приступљено 3. 6. 2019. 
  7. ^ а б Jančev, Mičo (19. 1. 2014). „ALOJZ VESIĆ - ČOVJEK SA VIZIJOM”. Приступљено 3. 6. 2019. 
  8. ^ Srna (2014-10-30). „"Orao" obilježio 70 godina uspješnog rada”. Nezavisne novine (на језику: српски). Приступљено 2022-12-09. 
  9. ^ „Imenovan VD direktora "Orao" AD Bijeljina”. 28. 1. 2019. Архивирано из оригинала 04. 06. 2019. г. Приступљено 3. 6. 2019.  Невалидан унос |dead-url=dead (помоћ)
  10. ^ „Nenad Lalić - novi direktor Zavoda "Orao". BN. Приступљено 2022-12-09. 
  11. ^ realno55. „Eksluzivno: Novi direktor bijeljinskog “Orla” Mladen Stojanović :: Zorica Kusmuk ::”. zoricakusmuk.info (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-09.