Валандово (мкд. Валандово) је град у Северној Македонији, у југоисточном делу државе. Валандово је седиште истоимене општине Валандово.

Валандово
Валандово
Валандово
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
ДржаваСеверна Македонија
ОпштинаВаландово
Становништво
 — 2021.3.671
Географске карактеристике
Координате41° 19′ 01″ С; 22° 33′ 40″ И / 41.3169° С; 22.5611° И / 41.3169; 22.5611
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина110 m
Валандово на карти Северне Македоније
Валандово
Валандово
Валандово на карти Северне Македоније
Остали подаци
Поштански број2460
Позивни број034
Регистарска ознакаVA
Веб-сајтwww.valandovo.gov.mk

Географија

уреди

Град Валандово је смештено у југоисточном делу Северне Македоније. Од најближег већег града, Струмице, насеље је удаљено 20 km јужно. Валандово је раскрсница путева према Струмици или према Дојрану, или пак према магистралном путу E75 СкопљеСолун.

Рељеф: Валандово се налази у историјској области Бојмија. Валандово је смештено на јужним падинама планине Плавуш. Око насеља пружа се Ђевђелијско-Валандовско поље.

Клима: Месна клима је измењена континентална са значајним утицајем Егејског мора (жарка лета). Стога се овде гаје и типично средоземне биљке, попут маслина, смокава и шипка.

Воде: Кроз Валандово тече Анска река, која се пар километара западно улива у реку Вардар.

Историја

уреди
 
Валандово 1919. године
 
Спомен-костурница поред Удова

У близини Валандова, на брду Исар[1], код села Марвинци, налази се важно археолошко налазиште. По многим стручњацима то би могао бити антички град Идомена. Код села Деделија налази се некропола из гвозденог доба, са тзв. „Мозаицима из Валандова“.

Становници Валандова кажу за своје место да је за време Римског царства било познато као „Мали Константинопољ“, а у средњем веку као „Место Маркових Кула“.

Валандово се први пут спомиње као насеље у документу српског цара Стефана Душана из 12. јуна1349. под именом 'Алавандово.[2]

7. децембра 1899. у време Османског царства догодила се тзв. „Валандовска афера“, када је ухапшено више од 250 симпатизера ВМРО-а из места и околине због своје револуционарне делатности.

По статистици секретара Бугарске егзархије, 1905. године у Валандову је живело 560 Грка, верника Цариградске патријаршије, 312 Бугара, верника Бугарске егзархије, 285 Турака и 90 Цигана.[3], а у том, отоманском периоду, у Валандову су радиле грчка и бугарска школа.

У Првом светском рату Борба око Валандова априла 1915. догодила се када су бугарски комити прешли преко границе са Краљевином Србијом.[4]

Становништво

уреди

Национални састав по попису из 2002. године био је:[5]

Број Постотак
Укупно 4402 100%
Македонци 4.279 97,21
Турци 26
Срби 58
Роми 13
Власи 1
Бошњаци 1
остали 24

Претежна вероисповест је православље.

Култура

уреди

Поред Валандова, на планини Плавуш налази се Манастир Светог Ђорђа, чији темељи потичу од истоимене цркве из 1349. године. Доласком Турака црква је претворена у манастир градњом зидова око ње. Грађевина је доживела бројне преградње током прошлих векова.

Валандово је од 1985. године домаћин Валандовског фестивала, фестивал македонске народне музике. Од 1989. године, фестивал се одржава на отвореној позорници са 1.200 седишта, све то преноси и национална телевизија, тако да тај догађај има бројне поклонике. Валандовски фестивал, издао је до данас преко 35 плоча и аудио и видео касета.

У Валандову се одвија и традиционална манифестација „Ракијада“ у којој се учесници такмиче у печењу лозове ракије.[6]

Галерија

уреди

Познате личности

уреди

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ [1] Средновековни градови и тврдини во Македонија, Иван Микулчиќ
  2. ^ Турски документи за историјата на македонскиот народ. Опширни пописни дефтери од XVI век за Кустендилскиот санųак, Т. В/3, Скопје, 1982, стр.139.
  3. ^ Brancoff, D.M. "La Macedoine et sa Population Chretienne". Paris, 1905, р.118-119.
  4. ^ Велики рат Србије...Књ. 8, 1915. година, страница 96
  5. ^ Попис на населението, домаќинствата и становите во Северна Македонија, 2002: Дефинитивни податоци
  6. ^ РТС: „Нова ера у српско-македонским односима“ (27. октобар 2012)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди