Религијски национализам
Религијски национализам, односно верски национализам представља посебан облик национализма са наглашеном религијском, односно верском компонентом. Једно од основних обележја религијског национализма огледа се у настојању да се сопственој нацији посредством религије прибави својство "изабраног народа" који ужива посебну милост, благослов или заштиту, добијену од одређеног божанства.[1]
Религијски национализам може бити панетнички или етнички. У панетничким варијантама религијског национализма инсистира се на религијској припадности као кључном (конститутивном) чиниоцу нације, без придавања посебног значаја етничком пореклу. На другој страни, у етничким варијантама религијског национализма наглашава се не само религијска, већ и етничка припадност, тако да се тај облик религијског национализма означава и као етнорелигијски национализам.[2]
Историја уреди
Током историје, религијски национализам се јављао у разним облицима, који се условно могу поделити на умерене и екстремистичке. Умерени облици религијског национализма се огледају у тежњи ка неговању традиционалних религијских вредности неког друштва, под видом очувања специфичне културно-историјске баштине, али без негирања и сузбијања другачијих традиција. Пример за такав облик религијског национализма представља посебан положај који се у Уједињеном Краљевству признаје Англиканској цркви као државној, односно националној цркви, али без опоравања других верских традиција у тој земљи. Сличан положај има и Православна црква у Грчкој. На другој страни, религијски национализам се током историје често појављивао и у својим екстреминим облицима, што је у појединим срединама доводило до настанка клеронационализма, па чак и клерофашизмма, као што је био случај у Хрватској за време Другог светског рата.[3][4]
Клеронационализам уреди
Посебан облик религијског национализма са наглашеном клерикалном компонентом, назива се клерикални национализам или клеронационализам.[5] Клеронационализам не треба мешати са клерофашизмом, који представља религијску подврсту фашизма.[6]
Вди још уреди
Референце уреди
- ^ Abazović 2006.
- ^ Kostić 2017, стр. 314-338.
- ^ Novak 1948.
- ^ Dimić & Žutić 1992.
- ^ Pollard 2008, стр. 227.
- ^ Griffin 2007, стр. 213-227.
Литература уреди
- Abazović, Dino (2006). Za naciju i Boga: Sociološko određenje religijskog nacionalizma. Sarajevo: Magistrat.
- Abazović, Dino (2010). „Religijski nacionalizam na Zapadnom Balkanu”. Iščekujući Evropsku uniju: Stabilizacija međuetničkih i međureligijskih odnosa na Zapadnom Balkanu (PDF). 1. Beograd: Beogradska otvorena škola. стр. 13—23. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 02. 2017. г. Приступљено 09. 06. 2019.
- Griffin, Roger (2007). „The Holy Storm: Clerical Fascism through the Lens of Modernism”. Totalitarian Movements and Political Religions. 8 (2): 213—227.
- Dimić, Ljubodrag; Žutić, Nikola (1992). Rimokatolički klerikalizam u Kraljevini Jugoslaviji 1918-1941: Prilozi za istoriju. Beograd: Vojnoizdavački i novinski centar.
- Јеротић, Владета (1995). Вера и нација (1. изд.). Београд: Терсит.
- Kostić, Nemanja (2017). „Upotreba Svetog Save u postavljanju etnoreligijskih granica: Sociološko-istorijski pristup” (PDF). Sociologija. 59 (3): 314—338.
- Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
- Perica, Vjekoslav (2002). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. New York: Oxford University Press.
- Pollard, John F. (2008). „Clerical Fascism: Context, Overview and Conclusion”. Clerical Fascism in Interwar Europe. London-New York: Routledge. стр. 221—234.