Никола Жутић

Никола Жутић (Штикада, 1927 — ?) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-мајор авијације-пилот ЈНА.

никола жутић
Nikola Žutić.jpg
Никола Жутић, 1975. године
Датум рођења(1927-00-00)1927.
Место рођењаШтикада
 Краљевина СХС
Датум смрти?
Професијавојно лице
Члан КПЈ од1944.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19421982.
Чингенерал-мајор
Одликовања
Орден народне армије
Орден за војне заслуге
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден братства и јединста
Орден народне армије
Орден за храброст
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Орден народне армије
Орден за војне заслуге

БиографијаУреди

Рођен је 1927. године у селу Штикада, код Грачаца у Лици, где је завршио основну школу. Пре Другог светског рата био је ђак гимназије, да би након завршетка шест разреда ступио у Народно-ослободилачку борбу. Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је био од 1942. године, а Комунистичке партије Југославије (КПЈ) од 1944. године.[1]

После рата послат у на даље школовање у Ваздухопловну академију у Совјетски Савез, из које се враћа почетком педесетих година. Након повратака са школовања одређен је на прве дужности у новоформирани Ваздухопловно-транспортни пук Југословенског ратног ваздухопловства, који је формиран 1956. године. Прве три године биће резервни пилот у саставу те једнице. Након преобуке 1958. године заједно са шведским пилотима инструкторима, одређен је на помоћне задатке. Већ 1959. године, као ваздухопловни мајор, први пут превозио врховног команданта Јосипа Броза Тита. Током каријере прошао је све дужности у дотичној јединици. Био је командир ескадриле и пилот на авиону Даглас DC-6 у чину ваздухопловног потпуковника. Као командант пука у чину ваздухопловног пуковника, пилотирао је на авионима Иљушин Ил-18 и Каравела SE-210. Када је пук којим је командовао уздигнут у ранг бригаде 1975. године, Никола Жутић је унапређен у чин ваздухопловног генерал-мајора. Тада му је додељен нови и последњи авион Боинг 727-200 којим ће превозити председника Тита до његове смрти 1980. године. Активна војна служба му се завршила 1982. године. Био је једни генерал у историји ЈНА, који је превозио председника републике.[2]

Одликован је бројним југословенским одликовањима, међу којима су — Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст, Орден заслуга за народ са сребрном звездом, Орден народне армије са сребрном звездом и Орден за војне заслуге са сребрним мачевима.[3]

РеференцеУреди

  1. ^ Војни Лексикон 1981, стр. 1129.
  2. ^ Пејчић 1980, стр. 22-86.
  3. ^ Пејчић 1980, стр. 88.

ЛитератураУреди

  • Војни Лексикон. Београд: Војно издавачки завод. 1981. 
  • Пејчић, Предраг (1980). Титови Летови Мира. Београд: Народна армија.