Византизам
Византинизам је политички систем и култура Византијског царства, и његових духовних наследника, посебно православних хришћанских балканских земаља Грчке и Бугарске, а у мањој мери Србије и неких других православних земаља источне Европе попут Белорусије, Грузије, Русија и Украјина.[1][2] Сам термин византизам скован је у 19. веку.[3] Термин у неким изворима има првенствено негативне асоцијације, што имплицира сложеност, бирократизованост и аутократију.
Ова негативна репутација наглашавала је збуњујућу сложеност министарстава Царства и разрађеност њених дворских церемонија. Исто тако, „византијски систем” такође сугерише склоност интригама, заверама и атентатима и опште нестабилно политичко стање ствари.[како?] Савремени научници критикују овај термин због тога што је генерализација која није баш репрезентативна за стварност византијске аристократије и бирократије.[4][5]
Византијско царство је још у средњем веку стекло негативну репутацију у западном свету. [4][6]
Критичари су истакли да Византијско царство и његови наследници нису били под утицајем тако великих промена у западној филозофији као што су борба за инвеституру, реформација и ренесанса;[7] и сводили су византијску политичку културу на цезаропапизам и ауторитарну политичку културу, коју су описивали као ауторитарну, деспотску и империјалистичку.[8]
Након пада Византијског царства, критичари византијског система су истицали да је он опстао и „покварио“ друге државе, а посебно се користио у дискурсу политичког система, културе и друштва Русије (од времена Великог војводства Московског преко Руског царства у Руску Империју – види и царска аутократија),[2][9] Совјетски Савез,[10] Отоманско царство[11] и балканске државе (бивше европске покрајине Османског царства).[7][12]
Савремени историчари истичу да ова негативна репутација није нужно тачна, и у најмању руку, веома поједностављена генерализација.[4][5] Као конструисани термин, византизам такође дели те заблуде са блиско повезаним термином, балканизмом.[13]
Како је просветитељство захватило западну Европу, француске традиције су нашле уточиште у Руском царству . Термин византизам користио је у позитивном контексту руски научник Константин Леонтијев из 19. века у књизи Византизам и словенство (1875) да опише тип друштва који је био потребан Руској империји да се супротстави „дегенеришућем утицају“ Запада .[9][14] Леонтјев је хвалио Византијско царство и царску аутократију, и друштво и политички систем који се састоји од ауторитативне моћи монарха, побожног следовања Руске православне цркве, одржавања општине за сељаке и оштре класне поделе ; такође је критиковао опште образовање и демократију.[14][15][16]
У руском политичком дискурсу, Русија се понекад од миља назива Трећим Римом, други Рим је Источно римско царство, које је надживело свој западни пандан у самом Риму, првом Риму, за хиљаду година.[17][18]
Неки научници су се фокусирали на позитивне аспекте византијске културе и наслеђа, француски историчар Шарл Дил је описао Византијско царство рекавши:
Византија је створила бриљантну културу, можда најсјајнију током целог средњег века, несумњиво једину која је постојала у хришћанској Европи пре XI века. Дуги низ година, Константинопољ је остао једини велики град хришћанске Европе који је по сјају био премца. Византијска књижевност и уметност извршиле су значајан утицај на народе око ње. Споменици и величанствена уметничка дела, која су остала после Византије, показују нам сав сјај византијске културе. Зато је Византија заузимала значајно место у историји средњег века и, мора се признати, заслужено.[19]
Историчар Аверил Камерон сматра неоспорним византијски допринос формирању средњовековне Европе. И Камерон и Димитри Оболенски препознају главну улогу Византије у обликовању православља, које заузврат заузима централно место у историји, друштвима и култури Грчке, Румуније, Бугарске, Русије, Грузије, Србије и других земаља.[20] Византинци су такође чували и копирали класичне рукописе, па се на њих гледа као на преносиоце класичног знања, каи важне доприносе модерној европској цивилизацији и као претече и ренесансног хуманизма и словенско-православне културе.[21]
У савременом контексту може се користити за означавање недемократских пракси и употребе насиља у политичком животу; често се користио у контексту политике Југоисточне Европе (Балкана).[7][22] „Пегат“ византијске традиције се користи да се објасни кашњење у развоју демократских институција, склоност јаким, чак и аутократским владама, неповерење људи у бизнисмене и изабране политичаре, и уопште, да се објасни разлика између Запада и Југоистока. и источне Европе.[7] Реч „византизам“ и сродна, попут „византијског“, стекле су негативне конотације у неколико западноевропских језика, укључујући енглески језик.[2][7]
Референце уреди
- ^ Angelov, Dimiter G. (2003). „Byzantinism: The Imaginary and Real Heritage of Byzantium in Southeastern Europe”. Ур.: Dimitris Keridis; Ellen Elias-Bursać; Nicholas Yatromanolakis. New approaches to Balkan studies. Brassey's. стр. Google Print, p.3. ISBN 1-57488-724-6.
- ^ а б в Angelov 2003, p.11
- ^ Angelov 2003, p.8
- ^ а б в Angelov 2003, p.6
- ^ а б Angelov 2003, pp.17–18
- ^ Angelov 2003, p.6
- ^ а б в г д Angelov 2003, pp.4–5
- ^ Angelov 2003, p.9
- ^ а б Angelov 2003, p.12
- ^ Angelov 2003, p.13
- ^ Angelov 2003, p.18
- ^ Angelov 2003, pp.12–13
- ^ Angelov 2003, pp.6–7
- ^ а б Pipes 2007, стр. 148–149
- ^ Lantz, K. A. (2004). The Dostoevsky encyclopedia. Greenwood Publishing Group. стр. 235. ISBN 0-313-30384-3.
- ^ Aleksandr Polunov; Thomas C. Owen; Larisa Georgievna Zakharova; Marshall S. Shatz (2005). Russia in the Nineteenth Century: Autocracy, Reform, and Social Change, 1814-1914. M.E. Sharpe. стр. 175. ISBN 0-7656-0671-2.
- ^ Johnson, Matthew Raphael (2004). The Third Rome: Holy Russia, Tsarism and Orthodoxy. The Foundation for Economic Liberty, Inc. ISBN 0-9742303-0-8.
- ^ Evgeny Pavlov, The new Third Rome? Moscow in the Russian culture of the 1990s Архивирано 2009-01-06 на сајту Wayback Machine
- ^ Diehl, Charles (1947). Les grands Problèmes de l'histoire byzantine. University of California Press. стр. 179. ISBN 9780299809256.
- ^ Cameron 2009, стр. 186–277
- ^ Cameron 2009, стр. 261
- ^ Carmichael, Cathie (2002). Ethnic Cleansing in the Balkans: Nationalism and the Destruction of Tradition. Routledge. стр. Google Print, p.100. ISBN 0-415-27416-8.
Литература уреди
- Angelov, Dimiter G. (2003). „Byzantinism: The Imaginary and Real Heritage of Byzantium in Southeastern Europe”. Ур.: Dimitris Keridis; Ellen Elias-Bursać; Nicholas Yatromanolakis. New approaches to Balkan studies. Brassey's. стр. Google Print, p.3. ISBN 1-57488-724-6.
- Pipes, Richard (2007). 'Russian Conservatism and Its Critics: A Study in Political Culture. Yale University Press. стр. 148—149. ISBN 978-0-300-12269-5.
- Obolensky, Dimitri (1974) [1971]. The Byzantine Commonwealth: Eastern Europe, 500-1453. London: Cardinal. ISBN 9780351176449.
- Cameron, Averil (2009). Οι Βυζαντινοί (на језику: грчки). Athens: Psychogios. ISBN 978-960-453-529-3.