Визиготско краљевство

Визиготско краљевство је била држава која је од 5. до 8. века постојала на подручју Пиринејског полуострва и данашње југозападне Француске. Име је добила по својим оснивачима — Визиготима — који су, као и бројни други германски народи за време Велике сеобе народа продрли на подручја западне Европе, изазвавши при томе пад Римског царства. Настало је године 418. када је визиготски краљ Валија добио од западноримског цара Хонорија територије тадашње провинције Аквитанске Галије као награду за формалну службу у царској војсци. Визиготи су неколико деценија каснија подручја под својом контролом проширили на југ те постепено ширили контролу над целим Пиринејским полуострвом. Њихова је држава након пропасти Западног царства успела очувати независност од Византије, иако су у 6. веку Византинци успели заузети јужне делове Хиспаније, а истовремено Франци заузети подручја северно од Пиринеја. Међутим, до краја 6. века Визиготи су успели истерати Византинце из Хиспаније, а потом покорити и Свеве и Баске, поставши једини господари полуострва.

Regnum Visigothorum Gutþiuda Þiudinassus Визиготско краљевство
Визиготско краљевство око 500. године
Географија
Континент		Европа
Регија		западна Европа
Главни град		Тулуз (до 507) Нарбон Барселона Толедо
Друштво
Службени језик		Латински, Готски
Религија		аријанско хришћанство, а потом филиоквизам (након 589. године)
Политика
Облик државе		Краљевина
— Краљ
Историја
Историјско доба		Рани средњи век
— Оснивање		418
— Укидање		717
Догађаји
— Пљачка Рима		410.
— Насељавање у Аквитанији		418.
— Битка на Каталаунским пољима		451
— Битка код Вујеа		508.
— Инвазија Умајада		711.
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		800,000 km² (500. година)= km²
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Свевско краљевство	Краљевина Астурија
	Византијско царство	Умајадски калифат
	Баски	Франачка

Током 6. века, отпочело је постепено стапање Визигота са домаћим хиспанороманским становништвом, чему је значало допринела и одлука визиготског краља Рекареда I да напусти аријанство, што је озваничено 589. године на Трећем толедском сабору. Тада је усвојено ново учење о двоструком исхођењу Светог духа, као и нови, Толедски симбол вере, са уметнутим изразом Филиокве (лат. Filioque), што није било у складу са начелима правоверног хришћанства. Тиме је Визиготска краљевина са аријанства прешла на филиоквизам, поставши прва филиоквистичка држава у историји хришћанства.

Почевши од краја 6. века, црква је имала све већи утицај на државне послове у Визиготској краљевини. Визиготски краљеви су своју власт настојали да стабилизују доневши 654. године Liber Iudiciorum, једну од најпознатијих кодификација права у Западној Европи свог времена, а која ће после служити као извор права у будућим шпанским државама. Године 711. су Визиготско краљевство напали и освојили Арапи; последњи остаци су нестали 721. под краљем Ардом. Визиготски принц Дон Пелајо је основао Краљевство Астурију које ће започети реконкисту.

Сеобе Визигота

Убрзо по насељавању на римску територију, Визиготи улазе у сукоб са римским властима око достављања хране. Због тога је дошло до побуне Гота. Визиготи су продрли у Тесалију и сукобили се са Валенсом код Хадријанопоља 9. августа 378. године. Римска војска претрпела је велики пораз, а сам Валенс је погинуо. После неуспешног напада на Цариград, визиготска војска се распршила на целом Балкану у потрази за пленом. Царство је 382. године са Визиготима склопило мир дозволивши им да се населе у Доњој Мезији уз обавезу да бране границе. После смрти цара Теодосија (395), Визиготи поново нападају Цариград одакле су се вратили захваљујући данку кога је платио источноримски цар. После неуспешног напада на Источни Илирик (западноримска територија), напали су Епир и приморали римске власти да им дозволе да се тамо населе. Одатле су се, под вођством Алариха, упутили у Северну Италију коју су угрожавали Алани и Вандали (401. година). Продрли су до Милана и Торина. Зауставио их је војсковођа Стилихон који је, међутим, 408. године убијен под оптужбом да сарађује са Визиготима након чега је у Италији извршен покољ варварских војника. Визиготи су због тога напали Рим и освојили га 410. године. Након тродневне пљачке се повлаче. Исте године је умро Аларих.

Тулуско визиготско краљевство

Визиготи прелазе Алпе, упадају у Галију, а потом и у Хиспанију (415. године). Намеравали су да оснују своју државу у области Барселоне. За то им је недостајала флота због чега склапају савез са Римљанима. Визиготски краљ Валија уништава Силинге и део Алана (други се придружио Хасдензима). Римљани га, у страху од превеликог јачања, повлаче и 418. године дају дозволу да се насели у области између Лоаре и Гароне са центром у Тулузу. Улазе у сукоб са Римљанима, али их убрзо удружује заједнички непријатељ. Хунска држава се простирала од Волге преко јужне Русије, Румуније, Угарске и Чехословачке. Године 445. власт преузима Атила. Одлучујућа битка између Атиле са једне и Римљана и њихових варварских савезника вођена је 451. године на Маурицијаковом пољу у близини Троа. На римској страни учествовали су Франци, Бургунди, Алани и Визиготи, а предводио их је Аеције. Обе војске претрпеле су тешке губитке. Атила се повлачи у Панонију.

Након битке против Хуна, Визиготи се шире на рачун римских територија ка северу до Лоаре и истоку до Роне. Године 475. Римљани им признају освајања. Након пада Западног римског царства, Визиготи се још више шире заузимајући целу Провансу и североисточни део Пиринејског полуострва. Визиготска држава сада је постала највећа германска држава.

Највећи противници Визигота били су Франци са којима су имали границу на реци Лоари. Франци 507. године прелазе Лоару и у бици код Вујеа наносе пораз Визиготима. Визиготи се повлаче из Галије и премештају седиште државе на Пиринејско полуострво.

Визиготска Хиспанија

Главни чланак: Визиготска Хиспанија

До средине 5. века, војна пажња Визигота усмерена је на област Септиманије коју су једину задржали након битке код Вујеа. Тада почињу да схватају важност покрајина на Пиринејском полуострву и покрећу војску на југ. Пораз кога су доживели код Кордобе против хиспано-римских велепоседника доводи до немира у царству и збацивања краља. Један од претендената, Атанагилд, домогао се престола уз помоћ византијског цара Јустинијана коме је, за узврат, морао уступити југоисточну трећину острва. Средиште Атанагилдове нове државе био је Толедо. Визиготско краљевство у последњој четвртини 6. века води успешне борбе са три непријатеља: Византинцима, Свевским краљевством (на северозападу) и Баскима у Кантабријским брдима. Године 585. Визиготи уништавају Свевско краљевство. Владар Сизебут (612—620) освојио је византијски југоисток, а познат је и по првом великом прогону Јевреја у западноевропским земљама. Краљ Свинтил (620—631) заузео је цело Пиринејско полуострво.

Године 633. аристократија се изборила да визиготски краљ на престо долази изборним путем. Године 654. донет је јединствени законски зборник који је важио и за Визиготе и за Римљане. Први арапски напади долазе у време владара Вамбе (672—680) који их без већих тешкоћа одбија. Вамба је под непознатим околностима уклоњен са престола, а у наредном периоду се смењује више владара. Ти немири слабе државу. Последњи визиготски краљ био је Родриго. Моћна арапска држава са средиштем у Дамаску дозволила је 711. године официру Тарику да покрене војску из северне Африке у Европу. Исте године су Визиготи су претрпели тежак пораз код Гвадалете. У наредних пет година, Арапи освајају Пиринејско полуострво, а 717. године и визиготске поседе у Септиманији.

Види још

• Списак визиготских краљева

Литература

• Orlandis, José (2003). Historia del reino visigodo español : los acontecimientos, las instituciones, la sociedad, los protagonistas (2nd изд.). Madrid: Rialp. ISBN 978-84-321-3469-2. 
• Kurlansky, Mark (2011). The Basque History Of The World. Random House. стр. 35. ISBN 9781448113224. 
• Bachrach, Bernard S. "A Reassessment of Visigothic Jewish Policy, 589-711." American Historical Review 78, no. 1 (1973): 11-34.
• Lacarra, José María. Estudios de alta edad media española. Valencia: 1975.
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Поповић, Радомир В. (2007). „Неке од највећих хришћанских јереси првог миленијума: аријанство, монофизитство, филиокве (filioque)”. Црква Христова и свет религије: Антологија православних виђења (2. допуњено изд.). Београд: Досије. стр. 331—336. 
• Thompson, E. A.. "The Barbarian Kingdoms in Gaul and Spain", Nottingham Mediaeval Studies, 7 (1963:4n11).
• Thompson, E. A. (1969). The Goths in Spain. Oxford: Clarendon Press. .
• Collins, Roger. The Arab Conquest of Spain, 710-797. Oxford: Blackwell Publishers, 1989. Reprinted 1998.
• Collins, Roger (1992). Law, Culture, and Regionalism in Early Medieval Spain. Great Yarmouth: Variorum. ISBN 978-0-86078-308-4. 
• Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409-711. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-18185-9. 
• Heather, Peter. The Goths. Oxford: Blackwell Publishers, 1996.
• James, Edward (1980). Visigothic Spain: New Approaches. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822543-0. .
• Sivan, Hagith. "On Foederati, Hospitalitas, and the Settlement of the Goths in A.D. 418." American Journal of Philology 108, no. 4 (1987): 759-772.
• Wallace-Hadrill, John Michael. The Barbarian West, 400-1000. 3rd ed. London: Hutchison, 1967.
• Wolfram, Herwig. History of the Goths. Thomas J. Dunlap, trans. Berkeley. . University of California Press. 1988. .
• Средњовековно доба повијесног развитка 1, Мирослав Брант, Библиотека повијести, Загреб, 1980. година, pp. 225–244