Викарни архијереј
Викарни архијереј или викар (лат. vicarius) помоћни је архијереј који помаже епископу, митрополиту, архиепископу или патријарху у управљању епархијом.
У Римокатоличкој цркви постоји више врста викара (генерални, бискупски, судски, жупни те апостолски).
Српска православна цркваУреди
У Српској православној цркви сви викарни архијереји су епископског чина. Обично су то епископи који су тек уведени у то звање. Они добијају почасну титулу, најчешће по некој историјској епископији. Када викарни архијереј добије на управу самосталну епархију он тада постаје епархијски архијереј и није више викар (помоћник). Неки архијереји прво прођу кроз звање викарног архијереја, а неки не. Викарни епископи нису пуноправни чланови Светог архијерејског сабора већ учествују у саборском раду без права одлучивања (осим код избора патријарха српског).[1]
Викарни епископи, садашњи и бивши, јесу:
- викарни епископ диоклијски (упражњено)
- викарни епископ јегарски
- викарни епископ лепавински (упражњено)
- викарни епископ липљански
- викарни епископ марчански
- викарни епископ моравички
- викарни епископ мохачки
- викарни епископ скадарски (упражњено)
- викарни епископ тетовски (упражњено)
- викарни епископ топлички
- викарни епископ хвостански
- викарни епископ хоповски (упражњено)
- викарни епископ хумски
- викарни епископ велички (ПОА) (упражњено)
- викарни епископ дремвички (ПОА) (упражњено)
- викарни епископ стобијски (ПОА)
Некадашњи викарни епископи будимљански и сремски постали су епархијски епископи будимљанско-никшићки и сремски.
Друге православне црквеУреди
У Руској православној цркви викарни архијереји могу носити звање епископа, архиепископа или митрополита. Најпознатији викар са чином митрополита јесте „митрополит волоколамски” који је помоћник патријарха московског и све Русије, предсједник Одсјека спољних црквених веза и стални члан Светог синода по дужности. Функција викарних архијереја је двојака: могу бити уопштено помоћници епархијских архијереја или могу стајати на челу викаријата у епархијама. Викари су пуноправни чланови Архијерејског сабора па је могуће и епархијске архијереје премјештати на викарне катедре.
У Румунској православној цркви је заступљен тзв. митрополитски систем. Једну митрополију чини више епархија (архиепископија и епископија), а митрополит је уједно поглавар архиепископије у сједишту митрополије. Сви викарни архијереји имају звање епископа и постављају се за помоћнике митрополита/архиепископа. Такође, румунски патријарх осим викара који му помаже као епархијском архијереју има и патријарашке викаре који му помажу као црквеном поглавару.[2]
У Бугарској православној цркви сви викарни архијереји су епископског звања док сви епархијски архијереји носе звање митрополита. Викарни епископи се постављају као помоћници бугарском патријарху или епархијским митрополитима.[3]
Види јошУреди
ИзвориУреди
- ^ Члан 42. и 43. Устава Српске православне цркве („Гласник“ СПЦ, број 6/05)
- ^ Biserica Ortodoxa Româna: Organizarea Administrativă, Приступљено 9. 6. 2019.
- ^ Българска православна църква: Епископи на БПЦ Архивирано на сајту Wayback Machine (19. мај 2019), Приступљено 9. 6. 2019.
ЛитератураУреди
- Чаировић, Ивица (2013). „Служба викарног епископа у 8. веку у Западној Европи” (PDF). Теолошки погледи. 46 (1): 173—188.