Епархија сремска
Епархија сремска је епархија Српске православне цркве, са седиштем у Сремским Карловцима, где се налазе и Саборна црква, владичански двор и богословија.
| Епархија сремска Српска православна црква | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Седиште | Сремски Карловци |
| Држава |  Србија, Хрватска |
| Основана | 15. век |
| Број намесништава | 8 |
| Број манастира | 21 |
| Званични веб-сајт | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Василије (Вадић) |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ сремски |
 | |
Надлежни архијереј је епископ Василије (Вадић), на престолу од 1986. године.
Епархија сремска покрива већи део историјске области Срем и то његов највећи део у Србији (изузев дела градског подручја Београда) и веома мали део у Хрватској (три парохије: Илок, Шидски Бановци и Товарник).
ИсторијаУреди
Оснивање — Митрополија београдска и сремскаУреди
Епархија сремска је настављач духовне традиције Сирмијумске митрополије од III века. У дугом периоду свог постојања, на простору Срема смењивале су се различите црквене организације као и структура народа који су насељавали ово подручје. Први епископ Сирмијумске митрополије о коме су остали писани трагови, био је Свештеномученик Иринеј Сирмијумски [1].
Сремска епархија, прво са седиштем у манастиру Крушедолу, касније у манастиру Хопову, основана је 1500. године, када је софијски митрополит Калевит замонашио Ђорђа Бранковића, давши му монашко име Максим. Тада је Епархија сремска спојена са Митрополијом београдском под називом Митрополија београдска и сремска. Сходно томе, први архијереји носе звање „митрополита београдског и сремског“.
Уздизање значаја епархије везано је за бурно раздобље изградње фрушкогорских манастира. Оно се може ограничити на време боравка чланова породице Бранковић у Срему, који ту долазе 1465. године (те године Вук Гргуревић је добио на управу поседе Купиник и Беркасово). Чудно је да је ово раздобље, од смрти патријарха Арсенија II (1463) до обнављања Српске патријаршије (1557), за православну цркву у Срему толико плодоносно, истовремено и најтеже доба у историји Српске православне цркве.
Након пада Српске деспотовине 1459. године највећи део подручја Српске патријаршије је доспео под непосредну управу Охридске архиепископије. То је омогућило да Срем, са својим бројним православним становништвом, преузме верску, а у много чему и националну) мисију у српском народу. То није изненађујуће, будући да је српска присутност у панонским областима била веома жилава и задржаће се у свим раздобљима стране власти — угарске, турске и аустријске, које су се наизменично смењивале.
Карловачка митрополијаУреди
Подробније: Карловачка митрополија.
Јачањем значаја Срема за српство северно од Саве и Дунава и премештањем седишта митрополита из Сентандреје почетком 18. века прво у манастир Крушедол 1708, а потом и у Сремске Карловце 1713. године, Сремска епархија се утапа у Карловачку митрополију, касније и патријаршију (1848—1920). Током патријаршијског раздобља, Срем је био под непосредном управом подбележника патријарха као Архидијецеза сремскокарловачка. Она је тада обухвата много шире подручје од данашњег дела Срема у Србији, покривајући на западу значајан део Славоније, све до Ђакова (тј. већи део подручја данашње Епархије осјечкопољске и барањске).
Епархија сремскаУреди
Сремски Карловци су званично до 1920. године били седиште Карловачке патријаршије. мада је суштински српски патријарх овде боравио до 1936. године. После смрти патријарха Лукијана 1913. године, престолом су администрирали епископи Мирон Николић, Михаило Грујић и Георгије Летић.
Од 1920. до 1928. године титуларни епископ Сремске Митровице био је Максимилијан Хајдин. После тога као викарни епископ сремски служио је Иринеј Ђорђевић (1928—1931). Доношењем Устава СПЦ 1931. године подручје ове епархије улази у Архиепископију београдско-карловачку. Српски патријарси су потом имали викарне сремске епископе за ово подручје. Ово звање носили су: Тихон Радовановић (1932—1934), Сава Трлајић (1934—1938) и Валеријан Прибићевић (1940—1941). Током овог раздобља значај и богатство српске цркве у Срему досеже врхунац. Срем и Фрушкогорски манастири постају средишта обнове монаштва и јачања богомољачког покрета. Колики је био значај Фрушкогорских манастира види се и из тога што су многи послужили за смештај руских монаха и монахиња, избеглих из Руске Империје после Октобарске револуције, од којих су многи били племенитог рода.
Током Другог светског рата Срем је припојен злогласној НДХ, па су српски живаљ и српска црква тешко страдали. Већина Фрушкогорских манастира и других светиња је намерно уништавана, а црквена имовина разнашана. Манастир Бешеново је чак бомбардован од стране Немаца.
Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на свом првом редовном заседању после Другог светског рата 1947. године донео је одлуку о оснивању самосталне Епархије сремске. За њеног администратора постављен је епископ злетовско-струмички Викентије Проданов, који је био протеран са своје епархије у Македонији. Од 1951. године епархија има своје епископе. Ређају се: Никанор Иличић (1951—55), Макарије Ђорђевић (1955—78), Андреј Фрушић (1980—86) и Василије Вадић (1986-). У време СФРЈ утицај цркве био је ограничен, што се посебно осетило у епархијама које су тешко страдале током Другог светског рата, попут Сремске. После рата чак је настављено растурање оштећених и опустелих манастира. Грађа од полуурушених конака послужила је за подизање домова културе и зграда по сеоским задругама у оближњим селима. Обнови манастира и цркава се приступило деценију-две касније, када је „стега власти“ мало попустила, али су у таквим околностима дате делатности биле споре и ограничене.
Тек почетком 1990-их почиње значајнија обнова сремских светиња и јачање духовности. Последњих година много је урађено на обнови манастира, али неки још увек нису у целости обновљени (Кувеждин, Ђипша). У случају Манастира Бешеново, најтеже страдалог током Другог светског рата, тачније збрисаног, тек је започета обнова.
У оквиру Епархије сремске програм емитује Радио Српски Сион, са седиштем у Руми.[2]
АрхијерејиУреди
Митрополити и архиепископи београдски и сремски и њима подређени викарни епископи хоповски:
- Максим Бранковић (1508—1516),
- Јаков (1560-61),
- Макарије (1589),
- Висарион (1612),
- Теодор (1623—1628),
- Авесалом (1631—1632),
- Јосиф (викарни епископ хоповски, пре 1641),
- Неофит (викарни епископ хоповски, пре 1641),
- Лонгин (1645—1647),
- Иларион (1650—1654),
- Јефрем (1662—1672),
- Пајсије (1678—1680),
- Евтимије Поповић, до 1689.?
Карловачки митрополити и епископи сремскиУреди
Сремска епархија се утапа у Карловачку митрополију у време Хабзбуршке власти.
Викарни Епископи сремскиУреди
Викарни Епископи сремски кад је Срем подпадао под Архиепископију београдско-карловачку:
- Максимилијан Хајдин (1920—28), епископ администратор
- Иринеј Ђорђевић (1928—31), викарни епископ
- Тихон Радовановић (1921—1934), викарни епископ
- Сава Трлајић (1934—38), викарни епископ
- Валеријан Прибићевић (1940—41), викарни епископ
Епископи сремскиУреди
Епископи Епархије сремске од издвајања из Архиепископије београдско-карловачке:
| Портрет | Име и презиме | Време службе | Напомене |
|---|---|---|---|
|
Викентије Проданов | 1947—51, епископ администратор | од 1950. патријарх српски |
|
Никанор Иличић | 1951—55 | |
|
Макарије Ђорђевић | 1955—78 | |
| Андреј Фрушић | 1980—86 | ||
|
|
Василије Вадић | од 1986 |
Манастири и црквеУреди
Манастири Епархије сремске су:
НамесништваУреди
Епархија сремска подељена је на седам архијерејских намесништава:
- Архијерејско намесништво сремскокарловачко — седиште: Инђија
- Архијерејско намесништво подунавско — седиште: Сремска Каменица,
- Архијерејско намесништво румско — седиште: Рума,
- Архијерејско намесништво старопазовачко — седиште: Нова Пазова,
- Архијерејско намесништво сремскомитровачко — седиште: Сремска Митровица,
- Архијерејско намесништво шидско — седиште: Шид,
- Архијерејско намесништво земунско — седиште: Батајница.
- Архијерејско намесништво пећиначко- седиште: Пећинци
РеференцеУреди
- ^ „Епархија сремска | Saborna crkva” (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-10.
- ^ „Званичан сајт”. Радио Епархије сремске Српски Сион. Приступљено 20. 3. 2018.
ЛитератураУреди
- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
- Gračanin, Hrvoje (2014). „Crkveni ustroj u kasnoantičkoj južnoj Panoniji”. Croatica Christiana Periodica. 38 (73): 1—12.
- Ивић, Алекса (1914). Историја Срба у Угарској од пада Смедерева до сеобе под Чарнојевићем (1459—1690). Загреб.
- Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини од најстаријих времена до оснивања потиско-поморишке границе (1703). Нови Сад: Матица српска.
- Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку (Bishoprics and Metropolitanates of Serbian Church in Middle Ages). Београд: Историјски институт САНУ.
- Коматина, Ивана; Коматина, Предраг (2018). „Византијски и угарски Срем од X до XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 55: 141—164.
- Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1950). Срби у Срему до 1736/7: Историја насеља и становништва. Београд: Српска академија наука.
- Поповић, Душан Ј. (1957). Срби у Војводини. књ. 1: Од најстаријих времена до Карловачког мира 1699. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. књ. 1. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. књ. 3. Келн: Искра.
- Milošević, Slobodan D. (1985). „O prekrštavanju pravoslavnog stanovništva u NDH u vreme Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 3 (2): 71—92.
- Шулетић, Небојша (2012). „Карловци - демографске и економске прилике (1546—1590)” (PDF). Зборник Матице српске за историју. 85: 29—64.
