Википедија

Владо Сингер

Владо (Владимир) Сингер, (Вировитица, 21. октобар 1908 — Стара Градишка, октобар 1943) био је хрватски политичар и члан усташкога покрета.

Владо Сингер
Датум рођења(1908-10-21)21. октобар 1908.
Место рођењаВировитица, Аустроугарска
Датум смртиоктобар 1943.
Место смртиСтара Градишка

Биографија

уреди

Владо (Владимир) Сингер рођен је 21. октобра 1908. године у Вировитици, у јеврејској породици (касније је прешао у католицизам и изјашњавао се као Хрват).[1][2][3][4] Политичку активност започео је током студија у Загребу, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 20. вијека. Једна је од главних личност тајних националних друштава, а јавно је предводи студенте у друштву „Кватерник”. Поред њега главни актери били су Бранимир Јелић, Младен Лорковић и Еуген Дидо Кватерник, а заједно су сматрали да су дотадашње политичке формације превазиђене и да треба стварати нови покрет који би био носилац револуционарне борбе.[5] Дана 6. марта 1932. године, организује демонстрације на Свеучилишту против диктатуре краља Александра I.[6] У марту 1933. године покреће и уређује гласило младе хрватске националистичке организације Наша груда, прве независне новине које излазе у Хрватској за вријеме диктатуре.[2] Први број Наше Груде: Омладинског листа за сувремена питања изашао је 1. марта 1933. године, а уредници су били Сингер и пјесник Иво Лендић.[7]

Емиграција

уреди

Након само два броја одлази, у љето 1933. године, у емиграцију. Настањује се у Бечу. У његовом стану неко се вријеме 1934. године склањао и Еуген Дидо Кватерник. У марту 1934. године на захтјев Југославије, у Бечу га хапсе аустријске власти,[8], због наводне везе с планираним атентатом Петра Ореба на краља Александра I у децембру 1933. године.[2] Након шест мјесеци, пуштен је на слободу и одлази у Италију. Тамо борави у усташким логорима и у интернацији на Липарима. Након Марсељског атентата поновно је ухапшен.

Био је повјереник Главног усташког стана. Према Кватернику, једини је од свих усташа у Италији критички гледао на Павелићев начин живота, али му је био одан.[2][9]

НДХ и смрт

уреди

У априлу 1941. године враћа се у Загреб, заједно са Павелићем и другим усташама из емиграције. У мају преузима вођење Особног одјела Главног усташког стана. Када је средином јуна основана Усташка надзорна служба (УНС), преузима 2. биро (обавјештајна служба). У августу 1941. дошао је у посјед поузданих вијести из штаба 2. италијанске армије о италијанском оперативном плану за освајање цијеле НДХ у пет етапа,[10] о чему је обавијестио руководство НДХ:[2][10]

  1. етапа — подручје из Римских уговора,
  2. етапа — реокупација друге зоне,
  3. етапа — реокупација треће зоне,
  4. етапа — окупација Хрватске до Саве и
  5. етапа — запосједање сјеверне Хрватске до Драве.

Када су комунисти, 14. септембра 1941. године, извршили диверзију на главну загребачку пошту, на захтјев Нијемаца ухапшен је као одговорна личност и интерниран је у логор Јасеновац, а затим у Стару Градишку, гдје је и погубљен.[11] У Јасеновцу је неко вријеме био заточен заједно са Влатком Мачеком, током зиме 1941—1942, о чему је оставио опширни извјештај,[а] а који је 1945. године однијет у емиграцију.[13] Савременици и сарадници његово хапшење и ликвидацију доводе у везу с његовим јеврејским поријеклом и личном нетрпељивошћу Вјекослава Лубурића према њему,[2] а не с одговорношћу за наведену комунистичку саботажу.[2] Убиство Владе Сингера никада није разјашњено, а нити ко је за то издао налог.[14]

Трећину (Срба) побити, трећина ће побјећи, а трећина ће се покатоличити и постат Хрвати

уреди

У мају 1941. године, Сингер је свом познанику Шими Балену, у Загребу, између осталога рекао: ...Ми морамо користити прилику. Срби су нам већ три стотине година највећа сметња на врату. С њима, тако намноженима и таквима какви јесу, никад среће у нашој хрватској држави. Сад је прилика! Морамо их трећину побити, трећина ће побјећи, а трећина ће се покатоличити и постат Хрвати.[15][16] Ова реченица о трећинама Срба (побити, протјерати, похрватити) се обично погрешно приписује Мили Будаку, министру вјеронауке и наставе у НДХ. То није измислио ни први изговорио Будак, него Сингер.[17]

Напомене

уреди
  1. ^ Текст „Владо Сингер о др Влатку Мачеку” објављен је у часопису Република Хрватска (Буенос Аријес), бр. 97, стр. 62—84, 1974. године.[12]

Референце

уреди
  1. ^ Kovačić, Davor (2010). „Vlado Singer, Stjepan Rubinić – od visokih policijskih dužnosnika Nezavisne Države Hrvatske do zatočenika koncentracijskih logora”. Ур.: Geiger, Vladimir; Grahek Ravančić, Martina; Karakaš Obradov, Marica. Logori, zatvori i prisilni rad u Hrvatskoj/Jugoslaviji 1941.-1945, 1945.-1951. (на језику: хрватски). Zagreb: Hrvatski institut za povijest. стр. 75—91. ISBN 9789536324873. Приступљено 27. 1. 2019. „Rodio se 21. X. 1908, u Virovitici, bio je pokršten Židov i smatrao se Hrvatom. Vrlo rano se je odrekao svog židovstva, i vjerski i nacionalno, smatrajući da je za Židove u Hrvatskoj jedini pravi put totalna asimilacija, odnosno totalna identifikacija s hrvatstvom.” 
  2. ^ а б в г д ђ е Dizdar et al. 1997, стр. 359.
  3. ^ Goldstein, Slavko (2012). 1941. Godina koja se vraća (на језику: хрватски). Službeni glasnik. стр. 112. ISBN 9788651910893. Приступљено 27. 1. 2019. 
  4. ^ Kovačić, Davor (19. 7. 2004). „Iskapanja na prostoru koncentracijskog logora Stara Gradiška i procjene broja žrtava”. Radovi : Radovi Zavoda za hrvatsku povijest Filozofskoga fakulteta Sveučilišta u Zagrebu (на језику: хрватски). 34-35-36 (1): 229—241. ISSN 0353-295X. Приступљено 27. 1. 2019. 
  5. ^ Kvaternik 1995, стр. 271.
  6. ^ Kvaternik 1995, стр. 272.
  7. ^ Kvaternik 1995, стр. 273.
  8. ^ Kvaternik 1995, стр. 274.
  9. ^ Kvaternik 1995, стр. 17.
  10. ^ а б Kvaternik 1995, стр. 131.
  11. ^ Mužić 1999, стр. 89, Nekoliko mjeseci nakon što je preuzeo taj položaj sabotažom komunista oštećena je zagrebačka telefonska centrala. Krivci su pobjegli partizanima, no radilo se o njegovom osobnom prijatelju kojega je poznavao iz studentskog doba kao dobrog Hrvata i koji je tek kasnije postao komunistom. Na zahtjev Nijemaca Singer je kao odgovoran uhićen i zatočen u Jasenovcu i Staroj Gradiški, gdje je 1943. ubijen.
  12. ^ Mužić 1999, стр. 136.
  13. ^ Jareb, Jere (1960). Pola stoljeća hrvatske politike: povodom Mačekove autobiografije (на језику: хрватски). Knjižnica Hrvatske Revije. стр. 12. Приступљено 27. 1. 2019. 
  14. ^ Mužić 1999, стр. 89, Nikada nije razjašnjeno njegovo ubojstvo, niti tko je dao nalog za taj nepotrebni zločin. Ustaška lojalnost i osobno poštenje Vlade Singera bili su izvan svake sumnje. On je doduše još prije, dok je bio na položaju, u užim krugovima znao govoriti da ne vjeruje u pobjedu Osovine i da bi bilo potrebno da ustaše organiziraju povlačenje u šumsku gerilu, no u tome je uživao potajne simpatije mnogih mlađih ustaša, te je teško da bi to bilo razlogom njegovoj eliminaciji.
  15. ^ Goldštajn, Ivo (2001). Holokaust u Zagrebu. Zagreb: Novi Liber i Židovska općina Zagreb. стр. 113. 
  16. ^ Триковић, Срђа (2016). Catena Mundi, Усташе - Балканско срце таме. Београд: Catena Mundi. стр. 196. 
  17. ^ Радојковић, Стефан (2021). Православље - новине српске патријаршије, број 1300. - од 15. маја, Кратка историја НДХ. Београд: СПЦ. стр. 37. 

Литература

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владо_Сингер&oldid=28503867”