Војска Русије у средњем веку

Војска Русије у средњем веку обухвата оружане снаге Кијевске Русије и руских кнежевина у периоду 9. до 15. века.

Долазак Варјага у Русију, 9. век.

Кијевска Русија (862—1169) уреди

Настанак феудализма у Русији уреди

До краја 10. века почео је развој специфичних феудалних односа у Кијевској Русији. На челу државе је кнез, а главни ослонац његове владавине је дружина. Социјална основа државе је сеоска општина.[1]

Организација војске уреди

Војска се састојала од старије и млађе дружине кнеза, дружина феудалаца (бољара) и градског и сеоског позива (ополчение). Војска је ојачавана најамницима, углавном суседним номадским племенима. Дружине су чиниле коњицу, а сеоски и градски позив пешадију.

Старију дружину сачињавали су највиђенији људи, који су у доба мира били нека врста кнежевог савета и утицали на управљање земљом, док су у рату били кнежева гарда. Млађа дружина старала се за непосредну безбедност кнеза; њу је кнез снабдевао оружјем, одећом, храном, с њом је делио плен.

Како је у Кијевској Русији процес феудализације био у зачетку, то главни део војске не чине вазални одреди, већ сеоски и градски позиви. Они су сакупљени у пукове (полк - народ), организоване по децималном систему. Више општина или град образовали су јединицу од хиљаду људи - тисућу, која се делила на сатније, а ове на десетине. Врховни заповедник војске био је кнез. У пошчетку су јединице бирале заповедника, касније је вође већих јединица (тисућа) одређивао кнез. Војске Кијевске Русије релативно су бројне: у великим походима помињу се десетине хиљада људи.[1]

 
Модерна реконструкција дружине у Кијевској Русији.
 
Убирање данка.

Опрема уреди

У наоружању су били копље, секира, нож, топуз и лук, док је дружина имала и мачеве. За заштиту се користила верижњача (код дружиника), шлем и дрвени штит. Највећи део оружја чуван је у кнежевим складиштима и дељен ратницима пред почетак похода.[1]

Стратегија и тактика уреди

Војска се скупљала на зборном месту и организовано кретала у поход. У покрету је истурана претходница (стража) на коњима, која је обезбеђивала главнину и извиђала. Иза главнине кретала се комора. У зони дејстава, војска се окруживала колима, обавезно су истурани стражари и извидница. Борбени поредак састојао се из центра и крила. У ранијем периоду, у центру борбеног поретка биле су кнежевске дружине (коњица), а на крилима градски и сеоски позиви (пешадија). Касније, распоред је обрнут. Борба је обично почињала обасипањем противника стрелама из расутог строја; у борби прса у прса удар се најпре наносио копљима, а затим се борило мачем и секиром. Гоњење побеђеног противника најчешће није вршено, јер се славила победа. Градови су освајани изненадним нападима или опсадом и изгладњивањем бранилаца. Ради одбране од Половаца, утврђивани су градови и манастири, а до 14. века све грађевине биле су од дрвета.[1]

 
Пораз кнеза Игора од Половаца (1185).
 
Битка на леду 1240.

Период фрагментације (1169—1283) уреди

Подељена земља уреди

Средином 12. века почиње распад Кијевске Русије на удеоне кнежевине. Почетком 13. века, Кијевска Русија се састојала од 64 кнежевине: јужне су биле потчињене великом кнезу у Кијеву, северне Великом кнезу у Владимиру-Суздаљском[2], а Велики Новгород био је полу-независна република[2]. Подељене кнежевине непрестано су међусобно ратовале, а привлачиле су и нападе Половаца, Литванаца и Немаца споља.[1]

Малобројна војска уреди

 
Монголско пустошење Рјазања.

Војне снаге појединих кнежевина биле су мале, а број ратника може се грубо проценити на основу средњовековних хроника.[3] У биткама, хронике поименце помињу само кнезове, а сваког кнеза пратио је мали одред тешко наоружаних дружиника на коњима, са оклопима и оружјем скандинавског типа[4]. Ови одреди по правилу нису бројали више од неколико стотина људи[5]. Примера ради, у Липицкој бици 1215. (Новгород против Владимир-Суздаља) било је 9.000 мртвих и 60 заробљеника.[6] а коалиција 21 кнеза у бици на Калки (1223) окупила је 10.000-80.000 ратника.[7] Кнез Александар Невски је 1242. окупио само 1.000 дружиника, 2.000 руских пешака и 2.000 најамника ( 1.400 Финаца и 600 номадских коњаника) из Новгорода и Черњигова за битку против Тевтонаца[5], тако да је разумно претпоставити да се војска просечног руског кнеза у 13. веку бројала пре у стотинама него у хиљадама ратника.

Инвазија Монгола (1237—1240) уреди

Први монголски напад (1237-1238) освојио је целу северну Русију од 16. децембра 1237. (опсада Рјазања) до 4. марта 1238. (битка на реци Сити): за само 3 месеца освојено је више од 20 руских градова, а опсаде су трајале од 4 дана (опсада Владимира) до 7 недеља (опсада Козељска). Други поход (1239-1240) освојио је југоисточну Русију падом Черњигова (1239) и Кијева (1240). Руска војска побеђена је свуда, а монголски губици били су незнатни.[8] Број ратника на руској страни је несигуран. Једини одређени бројеви у хроникама су 1.700 ратника Еупатија Коловрата ("Прича о томе како је Батиј разорио Рјазањ")[9], и 3.000 ратника војводе Доржа[10]боју на реци Сити).

Монголски јарам и Велика кнежевина Москва (1283—1550) уреди

У другој половини 14. века, под утицајем Монгола, кнежевску дружину заменили су феудални одреди бољара и зависних кнезова, састављени од племића, слободних земљопоседника (рус. Дети боярские, срп. Племићки синови) и њихових наоружаних слугу и робова (рус. Боевые холопы, срп. Робови ратници)[11].

Са ширењем Велике кнежевине Москве, зависни кнезови постепено су губили своје земље и постајали слуге Великог кнеза, заједно са својим бојарима, ратницима и слугама. Тако је формирана нова класа племића (рус. Служилые люди «по отечеству», срп. Слуге по рођењу или наслеђу), која служи у замену за феудалне поседе (рус. Поместье)[11].

Феудална војска уреди

Године 1482. организована је потпуно аристократска војска (рус. Поместное войско), за време Ивана Великог[12]. Главнину ове војске чинили су племићи и "Бојарски синови" ("слуге по наслеђу"), а знатан део (25-50%) чинили су наоружани робови[13]. Сваки земљопоседник био је дужан да опреми по једног коњаника (са коњем и оружјем) на сваких 100-200 четврти (0.5 хектара) земље, или на сваких 3-30 сељачких домаћинстава[11].

 
Племић у ратној опреми.
 
Сиромашни ратници на коњима.

Оружје и опрема уреди

Сви ратници били су на коњима, а главно оружје од 15. до почетка 17. века био је татарски лук и стрела[14]. Имућнији ратници имали су оклопе (верижњаче или од плочица), и шлемове монголског типа, док су сиромашнији племићи и робови носили само дебело постављене и прошивене капуте[15].

Референце уреди

  1. ^ а б в г д Гажевић, Никола (1974). Војна енциклопедија. Београд: Војноиздавачки завод. стр. 313—314, том 5. 
  2. ^ а б Durant 2011, стр. 738–739
  3. ^ Michell et al. 1914, стр. 66 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFMichellShakhmatonForbesBeazley1914 (help)
  4. ^ The Cambridge history of Russia. Perrie, Maureen, 1946-, Lieven, D. C. B., Suny, Ronald Grigor. Cambridge: Cambridge University Press. 2006. стр. 81. ISBN 9780521812276. OCLC 77011698. 
  5. ^ а б Nicolle, David (1996). Lake Peipus 1242 : battle of the ice. London: Osprey Military. ISBN 9781855325531. OCLC 38550301. 
  6. ^ Војна енциклопедија, том 5. стр. 92.
  7. ^ Michel, Hoàng (1991). Džingis-kan. Stakić, Jelena (1940-....)., Tanasković, Darko (1948-....)., Prosveta])). Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. ISBN 978-86-7543-021-6. OCLC 819149966. 
  8. ^ Војна енциклопедија, том 5. стр. 569.
  9. ^ Lavrik 2009, стр. 233
  10. ^ Michell, Robert; Shakhmaton, A. A.; Forbes, Nevill; Beazley, C. Raymond (Charles Raymond) (1914). The chronicle of Novgorod, 1016-1471. University of California Libraries. London, Offices of the society. стр. 66. 
  11. ^ а б в Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 383.
  12. ^ Fajfrić 2008, стр. 150–157
  13. ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 230.
  14. ^ Perrie, Lieven & Suny 2006, стр. 218.
  15. ^ „MEDIEVAL RUSSIAN ARMOR”. www.xenophon-mil.org. Приступљено 30. 3. 2018. 

Литература уреди