Глигорије Гершић
Глигорије „Гига” Гершић (Бела Црква, 29. јун/10. јул 1842 — Београд, 8/21. март 1918) био је српски правник, политичар, писац, публициста, професор Велике школе у Београду, државни саветник и министар правде у Влади Краљевине Србије.[1][2]
| Глигорије Гершић | |
|---|---|
 Глигорије Гершић | |
| Лични подаци | |
| Надимци | Гига |
| Датум рођења | 29. јун 1842. |
| Место рођења | Бела Црква, Аустријско царство |
| Датум смрти | 8. март 1918. (75 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија под окупацијом |
| Религија | православна |
| Професија | правник, професор, писац |
| Политичка каријера | |
| Политичка странка | Народна радикална странка |
Биографија
уредиПородица Глигорија Гершића потицала је из Беле Цркве, која се тада налазила у јужној Угарској, делу Аустријског царства. Завршио је гимназију и студирао права у Бечу и Пешти. Био је саоснивач омладинског друштва Преодница и сарадник Србског дневника и Заставе.[2] Године 1866. постао је професор римског и међународног права на Великој школи у Београду.[3][2] Већ 1867. отпуштен је због учешћа на Омладинској скупштини у Београду. Враћа се у Заставу и постаје велики заговорник омладинског покрета. Године 1868. поново је професор на Великој школи и ради као правни саветник Владе Кнежевине Србије за међународно право током Српско-турских ратова (1876-1878).
У политици се прво повезао са либералима, али је 1880. променио страну и постао саоснивач листа Видело и Радикалне странке. Године 1883. након Тимочке буне пред судом је као члан радикала, али је ослобођен. У периоду 1887—1888. године у радикалској влади је министар правде.[2] Учествовао је у изради Радикалског устава. Као министар правде 1889—1890. бринуо се о изради нових закона. Последњи пут био је министар правде 1891—1892. Током 1889—1894. и 1901—1907. државни је саветник, а 1894—1899. професор Велике школе. Пензионисан је 1907.
Био је врло плодан писац и публициста. Објавио је већи број расправа из државног и међународног права у Гласнику Српског ученог друштва, Летопису Матице српске, Гласу Академије, Раду и Делу.
Био је редовни члан Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске) од фебруара 1869. и дописни члан Српске краљевске академије (Академије друштвених наука) од јануара 1888.[1] Прави члан Српске краљевске академије је од јануара 1890. (Приступна беседа: Поглед на мађународни и државноправни положај Босне и Херцеговине и острва Кипра према научним оценама представника данашње међународно-правне теорије).[1]
Српска правна филозофија и теорија с краја 19. и почетка 20. века обликоване су списима и предавањима Глигорија Гершића.[4] Такође, Гершић је први српски писац који је превео Шекспирову драму Ричард Трећи 1864. године.
Дела
уредиНајважнија дела су му:[5]
- Систем римског приватног права (институције) (1882)
- Природа државине (1885)
- Данашње ратно право (1882)
- Данашње дипломатско и конзуларно право (1898)
- После 50 година (1912)
- Међународно-правни биланс у последњој балканској кризи (1909)
У популарној култури
уреди- У ТВ филму Цветови зла из 2004. године, лик Глигорија Гершића тумачи Властимир Ђуза Стојиљковић[6]
- У ТВ филму Албатрос из 2011. године лик Глигорија Гершића тумачи Драган Николић[7]
Наслеђе
уредиГершићева улица у Београду носи име по Глигорију Гершићу.
Референце
уреди- ^ а б в Биографија на званичном сајту САНУ
- ^ а б в г Биографија на сајту Српског народног позоришта
- ^ Богдановић, Александра (2022). Историјски забавник 2 : озбиљно забавне приче од Драве до Јужне Мораве. Нови Сад: Јеж издаваштво. стр. 21—25.
- ^ Pattaro, Enrico; Roversi, Corrado (13. 7. 2016). A Treatise of Legal Philosophy and General Jurisprudence: Volume 12 Legal Philosophy in the Twentieth Century: The Civil Law World, Tome 1: Language Areas, Tome 2: Main Orientations and Topics. Springer Science & Business Media. ISBN 9789400714793 — преко Google Books.
- ^ „Времеплов: Умро професор Глигорије Гершић”, РТВ, 21. март 2012.
- ^ „ТВ театар – Цветови зла”, РТС
- ^ „Албатрос, ТВ филм”, РТС
