Душан Ђукић (Београд, 1931Београд, 2020) био је српски и југословенски хирург и примаријус. Био је син дивизијског генерала Светомира Ђукића, са којим је током Другог светског рата био припадник Југословенске војске у Отаџбини, а касније је био председник Удружења припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945.

примаријус др
Душан Ђукић
Примаријус др Душан Ђукић држи говор на парастосу генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у цркви Светог Саве на Врачару (17. јул 2017)
Лични подаци
Датум рођења(1931-00-00)1931.
Место рођењаБеоград, Краљевина Југославија
Датум смрти2020.(2020-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (88/89 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Породица
РођациСветомир Ђукић (отац)
Војна каријера
Војска Југословенска војска у отаџбини
Учешће у ратовимаДруги светски рат

Биографија уреди

Рођен је 1931. године у Београду. Његов отац Светомир Ђукић је био дивизијски генерал Југословенске војске, вођу прве олимпијске селекције Краљевине Србије на Петим летњим олимпијским играма које су одржане у Стокхолму 1912. године, где је изабран за члана Међународног олимпијског комитета.

 
Дивизијски генерал Светомир Ђукић (стоји лево) са супругом Александром, сином Душаном (клечи), кћерком Татјаном и зетом Миланом Стојановићем, негде у Босни (март 1945)

Крајем 1942. године, отац Светомир напушта кућу на Вождовцу и одлази на расположење Врховној команди Југословенске војске у Отаџбини. Гестапо због тога ставља породицу у кућни притвор и врши претрес, али их убрзо пуштају, те се и они од 19. децембра 1944. године придружују Светомиру и ступају у редове Југословенске војске у Отаџбини. Душанова сестра Татјана се удала за мајора Милана Стојановића Цигу, који је био ађутант генерала Драгољуба Драже Михаиловића, те им је он био и венчани кум.[1]

Душанов млађи брат Константин Ђукић је раније због повреде одлучио да се придружи љотићевцима и крене према Словенији, рачунајући на сигурнији пролаз. Међутим, воз у којем су се налазили су зауставиле усташе и побиле их у децембру 1944. године.[2]

Читава породица је учествовала у Босанског голготи. Генерал Ђукић се растао са породицом 16. априла 1945. године, када је по задатку генерала Михаиловића отишао у Загреб, како би покушао да обезбеди несметан пролаз снага ЈВуО кроз НДХ, али без успеха. Затим је емигрирао и најпре одлази у логор Еболи, а потом у Дуизбург. Душан је са породицом остао уз генерала Михаиловића до 6. маја 1945. године, када их је он послао према Србији уочи битке на Зеленгори.[2] Кретали су се по Босни до августа 1945. године, а тада су их заробили припадници ОЗНЕ и одвели у Београд. Били су затворени у седишту ОЗНЕ на Обилићевом венцу и постепено пуштани, а Душана Ђукића је саслушавао лично Слободан Пенезић Крцун.

Породица је трпела прогон нових комунистичких власти, тако што им је одузета покретна и непокретна имовина, а вршени су и стални претреси у којима су одузета чак и одликовања генерала Ђукића. Услед тешке материјалне ситуације, мајка је морала да ради за пола хлеба дневно, Душан је радио као зидар, а сестра Татјана као дактилограф.

Након студија медицине, Душан је добио лекарску службу у Пожеги. Тамо је упознао Милета Нинчића, начелника полиције, који је након одређеног времена успео да му прибави пасош, како би отпутовао у иностранство и посетио оца. Раније му је захтев за пасош неколико пута одбио лично Светислав Стефановић Ћећа.

У пензионерским данима, Душан Ђукић је био председник Удружења припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945, које је било једно од иницијатора процеса рехабилитације генерала Михаиловића.

Сахрањен је 3. октобра 2020. године на Централном гробљу у Београду. Иза њега су остали кћерка Јасна и унука Ивана.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Porodica traži rehabilitaciju Svetomira Đukića”. Večernje novosti. 30. 03. 2012. 
  2. ^ а б „Naciste potukli, a između sebe ratuju”. Večernje novosti. 19. 04. 2015.