Етрурска уметност

Етрурска уметност (расенска уметност) је уметност древног народа Етрураца[1][2][3][4][5] (Расена), који су живели у средњој Италији од 9. - 3. века п. н. е. Од око 600. п. н. е. она је под великим утицајем грчке уметности, коју су Етрурци увезли, мада су увек задржавали особене карактеристике. У овој традицији су посебно биле заступљене скулптуре у теракоти (нарочито саркофази релалне величине или храмови), зидно сликарство и метални радови углавном од бронзе. Накит и резбарени драгуљи високог квалитета су произвођени.[6]

Зидна слика из 480. п. н. е. из Гробнице леопарда
Циста која приказује Дионизијску Ревелу и Персеја са Медузином главом из Палестрине,[7] 4. век пре нове ере. Овде је тешко видети сложене гравиране слике. Валтеров уметнички музеј, Балтиморе.

Етрурска скулптура од ливене бронзе била је позната и нашироко се извозила, али је сачувано релативно мало великих примерака (материјал је био превише вредан, те је касније рециклиран). За разлику од теракоте и бронзе, било је релативно мало етрурских скулптура у камену, упркос томе што су Етрурци контролисали фине изворе мермера, укључујући карарски мермер, који да изгледа није био експлоатисан све до доба Римљана.

Велика већина преживелих узорака потиче је из гробница, које су обично биле пуне саркофага и загробних предметима, и теракотних фрагмента архитектонске скулптуре, углавном око храмова. Гробнице су произвеле све зидне фреске, које приказују сцене гозбе и неке наративне митолошке теме.

Бучеро производи у црној боји били су рани и домаћи стилови фине етрурске грнчарије. Постојала је и традиција разрађеног етрурског вазног сликарства, која је произашла из грчког еквивалента; Етрурци су били главно извозно тржиште за грчке вазе. Етрурски храмови су били богато украшени шарено обојеним антефиксима од теракоте и другим елементима, који су у великом броју преживели тамо где је дрвена надградња нестала. Етрурска уметност је била снажно повезана са религијом; загробни живот је био од великог значаја у етрурској уметности.[8]

Настанак и карактеристике

уреди
 
Етрурски мост Тоскана

Етрурци су први користили лучне конструкције и од њих су их преузели и усавршили Римљани. Порекло Етрураца у историјском, културном и уметничком погледу, стручњаци вежу за Малу Азију и стари Блиски исток. По мишљењу археолога, процват етрурске цивилизације почео је око 700. п. н. е. Сачувани су многи споменици етрурске цивилизације по којима се види да је она била слична грчкој у вриеме архајског периода.

Етрурска култура се развијала на подручју данашње централне Италије од 9. - 3. века п. н. е. када Етрурски градови падају под власт Рима који преузима и развија ову културу. У оквиру античке уметности етрурска уметност ствара посебну и специфичну групу, иако се увелико ослања на грчке изворе (особито у сликарству и керамици, преко увезених предмета из грчких колонија на југу Италије).

Архитектура

уреди
 
Етрурски тумул, код Рима
 
Етрурска камена гробница из Тоскане

Етрурска архитектура ће касније пресудно утицати на развој римске, али мало се сачувало архитектонских споменика, углавном градска врата и зидине (Перуђа) и остаци тзв. тусканских храмова. Етрурски храм је на високом постољу с троделном основом, у складу с култом који је сродна божанства повезивао у тријаду, што показују остаци храмова у Фалерији и Орвиету.

Најзначајнији примери ове културе је тзв. сепулкрална (гробна) архитектура. Етрурско веровање у загробни живот је вера да човек наставља живот на месту на којем је покопан, то веровање утицало је на схватање да је гроб прави и одговарајући дом мртвих. Они најприје развијају гробнице кружног типа тзв. тумуле из 7. века п. н. е. Тумули су подземни кружни гробови израђени од великих комада камена, наткривени лажном куполом и покривени земљом. Касније се развија тип гробница клесаних у стени које обавезно имају централну просторију, а до њих се долази дугачким ходником. Ти ходници су пресвођени редовима камена постављеним тако да је сваки други више избачен у простор како би се обликовала два унутрашња нагиба. После се гробне коморе уграђују у стене, каткад с архитектонски изведеном фасадом (Орвието).

Скулптура

уреди

Изнутра су раскошно уређени (саркофази, зидне слике) и препуне су богатих прилога (посуђе, накит, оружје, украсни и употребни предмети – посебно бронзана огледала).

Тумули су добили имена према главним мотивима својих зидних слика, проналазачима или према народним називима.

 
Химера из Ареза Фиренца

Значај веровања у загробни живот показује и израда саркофага који су састављени од сандука на којима обавезно лежи скулптура покојника. На предњој страни саркофага најчешће се налази плитак рељеф схваћен као цртеж, а не као пластика. Гробове у унутрашњости су Етрурции осликавали. Задатак тих цртежа био је остварити атмосферу сличну дому у тежњи да се од гроба створи околина у којој је покојник живео.

Реалистичку фигуралну и орнаменталну декорацију храмова радили су углавном у теракоти, коју су често осликавали (глава Хермеса из Веија, многобројни саркофази и стеле), а постоје и изузетно дела у бронзи (Капитолска вучица, Химера из Ареза, Марс из Тодија, итд.).

Сликарство

уреди
 
Фрулаш, зидна слика из гробнице леопарда
 
на овом делу се препознаје утицај грчке уметности на етрурску уметност

Најбоља остварења етрурске уметности су зидне слике у гробним коморама. Најстарије потичу из 6. века п. н. е. а најзначајније су оне из гробова у Таркуинији и Хиусију. На зидовима тумула се приказују гозбе са свирачима и плесачима, јахачи, лов и риболов, погребне свечаности и пејзажи, и на такав се начин покушава оживети покојников друштвени живот. Осим ових мотива, приказују се атлетске игре и надметања јер се вјеровало да ће се на тај начин део снаге који је потребан за ове вештине пренети и на покојника.

Стилски ове слике следе грчко сликарство, али су изражене етрурске особености: реализам, природност у држању и покретима ликова те приказивање пејзажа. У доба хеленизма тематика постаје озбиљнија сликају се призори из митова о боговима подземља и демонима смрти. Етрурске зидне слике једини су сачувани споменици монументалног античког сликарства пре римског раздобља.

 
Задња страна огледала од бронзе 4. век п. н. е. Лувр Париз

Примењене уметности

уреди

Дела уметничког обрта од 7. до 5. века п. н. е. изузетног је квалитета и техничког савршенства (керамика, накит, предмети свакодневне употребе и оружје), те одаје грчке утицаје. Од 4. века п. н. е. квалитет ових радова опада.

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Goring, Elizabeth (2004). Treasures from Tuscany: the Etruscan legacy (на језику: енглески). Edinburgh: National Museums Scotland Enterprises Limited. стр. 13. ISBN 978-1901663907. 
  2. ^ Leighton, Robert (2004). Tarquinia. An Etruscan City. Duckworth Archaeological Histories Series (на језику: енглески). London: Duckworth Press. стр. 32. ISBN 0-7156-3162-4. 
  3. ^ Camporeale, Giovannangelo, ур. (2001). The Etruscans Outside Etruria (на језику: енглески). Превод: Hartmann, Thomas Michael. Los Angeles: Getty Trust Publications (објављено 2004). 
  4. ^ „Libero - Community - I siti personali”. .
  5. ^ Belsito, Francesco (2013). Storia di Nocera. Monumenti, personaggi, leggende. Angri, Gaia. 
  6. ^ Boardman, стр. 350–351
  7. ^ „Cista Depicting a Dionysian Revel and Perseus with Medusa's Head”. The Walters Art Museum. 
  8. ^ Spivey, Nigel (1997). Etruscan Art. London: Thames and Hudson. 

Литература

уреди
  • Goring, Elizabeth (2004). Treasures from Tuscany: the Etruscan legacy (на језику: енглески). Edinburgh: National Museums Scotland Enterprises Limited. стр. 13. ISBN 978-1901663907. 
  • Leighton, Robert (2004). Tarquinia. An Etruscan City. Duckworth Archaeological Histories Series (на језику: енглески). London: Duckworth Press. стр. 32. ISBN 0-7156-3162-4. 
  • Boardman, John, ур. (1993). The Oxford History of Classical Art. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-814386-4. 
  • "Grove", Cristofani, Mauri, et al. "Etruscan.", Grove Art Online, Oxford Art Online. Oxford University Press. Web. 28 Apr. 2016. Subscription required
  • Maggiani, Adriano (1985). Artistic crafts: Northern Etruria in Hellenistic Rome. Italy: Electra. 
  • Ramage, Nancy H. & Andrew (2009). Roman Art: Romulus to Constantine. New Jersey: Pearson Prentice-Hall. ISBN 9780136000976. 
  • Richter, Gisela M. A. (1940). The Metropolitan Museum of Art: Handbook of the Etruscan Collection. New York: Metropolitan Museum of Art. 
  • Spivey, Nigel (1997). Etruscan Art. London: Thames and Hudson. ISBN 9780500203040. 
  • Steingräber, Stephan (2006). Abundance of Life: Etruscan Wall Painting. Getty Publications. ISBN 978-0-89236-865-5. 
  • Turfa, Jean Macintosh (2005). Catalogue of the Etruscan Gallery of the University of Pennsylvania Museum of Archaeology and Anthropology. Philadelphia: University of Pennsylvania Press. 
  • Vermeule, Cornelius (1963). „Greek and Etruscan Painting: A Giant Red-Figured Amphora and Two Etruscan Painted Terra-Cotta Plaques”. Bulletin of the Museum of Fine Arts. 61 (326): 149—165. 
  • Williams, Dyfri (2009). Masterpieces of Classical Art. British Museum Press. ISBN 9780714122540. 
  • Bonfante, Larissa. “Daily Life and Afterlife.” In Etruscan Life and Afterlife. Detroit. . Wayne State University Press. 1986. .
  • --. "The Etruscans: Mediators between Northern Barbarians and Classical Civilization." In The Barbarians of Ancient Europe: Realities and Interactions. Edited by Larissa Bonfante, 233–281. Cambridge, UK. . Cambridge University Press. 2011. .
  • Borrelli, Federica, and Maria Cristina Targia. The Etruscans: Art, Architecture, and History. Translated by Thomas M. Hartmann. Los Angeles: J. Paul Getty Museum, 2004.
  • Brendel, Otto. Etruscan Art. 2nd edition. New Haven. . Yale University Press. 1995. .
  • Briguet, M.-F. Etruscan Art: Tarquinia Frescoes. New York: Tudor, 1961.
  • Brilliant, Richard (1984). Visual Narratives: Storytelling In Etruscan and Roman Art. Ithaca: Cornell University Press. .
  • De Puma, Richard Daniel. Etruscan Art In the Metropolitan Museum of Art. New York: Metropolitan Museum of Art, 2013.
  • Steingräber, Stephan. Abundance of Life: Etruscan Wall Painting. Los Angeles: J. Paul Getty Museum, 2006.
  • Perkins, Phil (1998). „Etruscan pottery from the Albegna Valley/Ager Cosanus Survey”. Internet Archaeology (4). doi:10.11141/ia.4.2. 
  • Banti, Luisa, Etruscan Cities and Their Culture, 1973, University of California Press. ISBN 0520019105
  • Boëthius, Axel; Ling, Roger; Rasmussen, Tom (јануар 1978). Etruscan and Early Roman Architecture. Yale University Press Pelican history of art. Yale University Press. ISBN 0300052901. .
  • Cristofani, Mauro, et al. "Etruscan; Architecture", Grove Art Online, Oxford Art Online. Oxford University Press, accessed April 9, 2016, subscription required
  • Izzet, Vedia (13. 12. 2007). The Archaeology of Etruscan Society. Cambridge University Press. стр. 193. ISBN 9781107320918. .
  • Meyers, Gretchen E. (новембар 2012). Thomas, Michael L.; Meyers, Gretchen E., ур. Monumentality in Etruscan and Early Roman Architecture: Ideology and Innovation. University of Texas Press. ISBN 9780292749825. 
  • Richardson, Lawrence (октобар 1992). A New Topographical Dictionary of Ancient Rome. JHU Press. стр. 74. ISBN 9780801843006. 
  • Stamper, John, The architecture of Roman temples: the republic to the middle empire, Cambridge University Press, 2005
  • Taylor, Laurel, "Temple of Minerva and the sculpture of Apollo (Veii)", Khan Academy essay
  • Winter, Nancy A. (новембар 2012). „Monumentalization of the Etruscan Round Moulding in Sixth Century BCE Central Italy”. Ур.: Thomas, Michael L.; Meyers, Gretchen E. Monumentality in Etruscan and Early Roman Architecture: Ideology and Innovation. University of Texas Press. стр. 61. ISBN 9780292749825. 
  • Meritt, Lucy Shoe, and Ingrid E. M. Edlund-Berry, Etruscan and Republican Roman Mouldings. 2nd ed. University Museum, University of Pennsylvania in cooperation with the American Academy in Rome, 2000
  • Sprenger, Maja, Gilda Bartoloni, Max Hirmer, and Albert Hirmer. The Etruscans: Their History, Art, and Architecture. H.N. Abrams, 1983
  • Turfa, Jean MacIntosh, ed., The Etruscan World, 2013, Routledge. ISBN 978-0415673082 (includes: Ara della Regina, Gravisca and Giovanna Bagnasco Gianni, "Tarquinia, sacred areas and sanctuaries on the Civita plateau and on the coast; Baglione, Maria Paola, "The Sanctuary at Pyrgi,"; Bizzarri, Claudio, "Etruscan Town Planning and Related Structures,"; Edlund-Berry, Ingrid, "The architectural heritage of Etruria"; "The phenomenon of terracotta: architectural terracottas")
  • Sinclair Bell and Carpino A. Alexandra (eds). A Companion to the Etruscans, Oxford; Chichester; Malden, MA: Wiley Blackwell, 2016.
  • Bonfante, Larissa. Etruscan Life and Afterlife: A Handbook of Etruscan Studies. Detroit: Wayne State University Press, 1986.
  • Bonfante, Larissa. Etruscan Myths. London: British Museum Press, 2006.
  • De Grummond, Nancy T. (2014). Ethnicity and the Etruscans. In McInerney, Jeremy (ed.). A Companion to Ethnicity in the Ancient Mediterranean. Chichester, UK: John Wiley & Sons, Inc. pp. 405–422.
  • Haynes, Sybille. Etruscan Civilization: A Cultural History. Los Angeles: J. Paul Getty Museum, 2000.
  • Shipley, Lucy. The Etruscans: Lost Civilizations, London: Reaktion Books, 2017.
  • Smith, C. The Etruscans: a very short introduction , Oxford: Oxford University Press, 2014.
  • Swaddling, Judith and Philip Perkins. Etruscan by Definition: The Culture, Regional, and Personal Identity of the Etruscans: Papers in Honor of Sybille Haynes. London: British Museum, 2009.
  • Turfa, Jean MacIntosh (ed). The Etruscan World. London: Routledge, 2013.
  • Turfa, Jean MacIntosh. The Etruscans. In Farney, Gary D.; Bradley, Gary (eds.). The Peoples of Ancient Italy. Berlin: De Gruyter. pp. 637–672.
  • Perkins, Phil (1998). „Etruscan pottery from the Albegna Valley/Ager Cosanus Survey”. Internet Archaeology (4). doi:10.11141/ia.4.2. 

Спољашње везе

уреди