Исаија Серски (око 1300 — крај XIV в.), Инок Исаија, Старац Исаија, српски средњовековни писац, преводилац и дипломата.

ЖивотУреди

Родом са Косова, као младић напустио је дворску службу и отишао најпре у манастир Светог Јоакима Сарандапорског у северној Македонији, а онда на Свету гору, где је провео највећи део живота и као игуман обновио руски манастир Свети Пантелејмон. Уживао велики углед код српских владара и одиграо крупну улогу око скидања анатеме са Српске цркве и њеног измирења са Цариградском патријаршијом 1375. године.

Књижевни радУреди

На Светој гори је после Маричке битке 1371. превео на српскословенски Псеудо–Дионисија Ареопагиту (Небеска јерархија, Црквена јерархија, Мистичко богословље и Божанска имена), незаобилазна дела за византијску теологију и хришћанску културу после VI в. У кратком запису уз превод Псеудо-Дионисијевог дела Исаија је оставио снажно сведочанство о Маричкој бици и приликама у опустошеној Србији после налета Турака („... И остаде земља од свих добара лишена, од људи, и стоке, и других плодова. Јер не бијаше кнеза, ни вожда, ни предводника у народу, ни избавитеља, ни спаситеља... И заиста, тада живи завидеше мртвима.“).

Превод на савремени српски језикУреди

  • Инок Исаија уз превод Псеудо–Ареопагита, у: „Стари српски записи и натписи“, приредио проф. др Милорад Павић, Београд, Просвета, СКЗ, 1986. Библиотека Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 24, стр. 70–72.

ЛитератураУреди

  • Димитрије Богдановић: Историја старе српске књижевности, Београд, СКЗ, 1980.
  • Ђорђе Трифуновић: Кратак преглед југословенских књижевности средњега века, Београд, Филолошки факултет Београдског универзитета, 1976.
  • Дејан Михаиловић: Византијски круг (Мали речник ранохришћанске књижевности на грчком, византијске и старе српске књижевности), Београд, „Завод за уџбенике“, 2009, стр. 79.