Искре (музичка група)
Искре су биле југословенски и српски рок бенд из Београда. Познати су као једни од пионира југословенске рок сцене.
| Искре | |
|---|---|
| Музички рад | |
| Активни период | 1961—1966 |
| Оснивање | Београд,  СФРЈ |
| Жанр |
|
| Издавачка кућа | Дискос |
| Чланови | |
| Бивши чланови | Славољуб Богдановић Милош Секулић Глигорије Милановић Драшко Рељин Бранислав Николић Драган Мирковић Бранко Глушћевић |
| Остало | |
| Повезани чланци | Силуете Дах Рокери с Мораву |
Историјат уреди
Бенд је формиран 1961. године од стране ученика Друге београдске гимназије: Славољуба Богдановића (ритам гитара), Милоша Секулића (гитара), Глигорија Милановића (бас гитара) и Драшка Рељина (бубњеви).[1] Бенд је изабрао име Искре, по истоименим музичким појачалима, која су користили на почетку каријере.[1] Бенд је започео каријеру свирајући инструментале инспирисане музиком бендова The Tornados, Johnny and the Hurricanes, The Champs, The Coasters, The Drifters и дуом Santo & Johnny и убрзо стекли запажену популарност.[1]
На Омладинском фестивалу 1962. године, који је одржан у београдском Дому синдиката освојили су прво место, након чега им се придружио Бранислав Бека Николић, на оргуљама.[1] Овај састав је често наступао на поп концертима и плесовима, а појављивао се и на Радију Београд.[1] Искре су биле једни од првих југословенских и српских бендова који су наступили као пратећи бенд на снимцима певача поп музике. Снимали су са Зафиром Хаџимановим, Иванком Павловић, Зораном Рамбосеком и другима.[1] Током 1963. године често су наступали са Бранкицом Сучевић, чланицом бенда Сафири.[1] Бенд је хтео да са њом сними дебитански ЕП, али уредници дискографске куће Дискос инсистирали су да бенд сними ЕП са тада популарном певачицом Иванком Павловић.[1] ЕП са песмама Мала Шеила објављен је само под именом Иванка Павловић и убрзо постао други најпродаванији југословенски албум поп музике.[1] Након снимања ЕП-а, Милановић је напустио састав, а заменио га је Драган Мирковић.[1]
У јануару 1964. године бенд је освојио прво место на фестивалу Парада ритма одржаном у београдском Дому синдиката.[1] Неколико месеци касније одржали су први самостални концерт на Коларчевом народном универзитету, након што су објавили званични ЕП, са песмама Сталактит, Шеба, Рок за добро јутро и Звончићи.[1] Након изласка ЕП-а, Мирковић је напустио састав, а заменио га је бивши члан Силуета и Луталица, Бранко Глушчевић.[1]
Токо 1965. године снимили су два ЕП-а, оба са четири песме од којих су три биле инструменталне нумере. Исте године појавили су се у филму Гласам за љубав, који је режирао Тома Јањић и тако постали први југословенски рок састав који се појавио на филму.[1] У ово време је међутим популарност бенда опадала, због популарности нових рок жанрова.[1] Бенд је започео обраду традиционалних македонских песама, али није постигао очекивани успех.[1] Почетком 1966. године наступали су на Београдској гитаријади, где су освојили пето место, а убрзо након тога бенд је распуштен.[1]
Након распуштања Искри, Глушчевић је наставио каријеру у бендовима Дах и Рокери с Мораву.[1] Мирковић је свирао у пратећем оркестру Нене Ивошевић, а током деведесетих година био је председник Удружења уметника џеза и популарне музике Југославије.[1]
Дискографија уреди
ЕП-ови уреди
- Сталактит (1964)
- Текила (1965)
- Bossa nova (1965)
Референце уреди
Литература уреди
- Janjatović, Petar (2007). EX YU ROCK enciklopedija 1960-2006. Beograd: Čigoja štampa. ISBN 978-86-905317-1-4.
