Комунистичка партија Кине
Комунистичка партија Кине позната и као Кинеска комунистичка партија је владајућа политичка партија у Народној Републици Кини. Иако уз њу формално постоји и Уједињени фронт,[8] Комунистичка партија Кине је у стварности једина политичка партија у НР Кини.[9] Владавина комунистичке партије је гарантована Уставом Народне републике Кине. КП Кине је са преко 87 милиона чланова до 2015. данас друга најмасовнија политичка партија у свету.
Комунистичка партија Кине 中国共产党 | |
|---|---|
 Симбол Комунистичке партије Кине | |
| Оснивач | Чен Дусју |
| Генерални секретар | Си Ђинпинг |
| Централни комитет | 7 чланова |
| Коалиција | Уједињени фронт НРК |
| Основана | 1. јул 1921. |
| Седиште | Пекинг Кина |
| Млади огранак | Комунистичка омладинска лига Кине |
| Број чланова (2019.) | 90.594.000[1] |
| Идеологија | Комунизам[2][3] Кинески Социјализам[4] Марксизам-лењинизам[5] Кинески национализам[6][7] |
| Политичка позиција | крајња левица |
| Религија | атеизам |
| Међународно чланство | Међународни комунистички покрет |
| Химна | Интернационала на руском, Хор и оркестар Совјетског радија |
| Национални народни конгрес | 2.157 / 2.987
|
| Застава странке | |
 | |
| Веб-сајт | |
| cpc | |
Историјат уреди
Основана је јула 1921. године у Шангају. За време владавине Суена Јатсена, комунисти су сарађивали с владајућим Куоминтангом. Доласком Чанг Кај-шека на власт 1927. године, покренути су прогони комуниста. Исте године КП Кине је формирала сопствене оружане формације, Кинеску црвену армију.
Чанг Кај-шек је 1933. године покренуо општу офанзиву како би уништио комунисте и заузео територије које су контролисали. Тада је започео познати Дуги марш, током којег се у року од године дана главнина бораца Црвене армије пребацила на сигурније подручје, на север Кине.
По окупацији дела Кине од стране империјалног Јапана 1937. године, комунисти су формирали примирје с Куоминтангом и укључили се у борбу против окупатора. Упркос томе, Куоминтанг је већ од 1939. почео да ограничава ширење утицаја комуниста, што је доводило до честих сукоба. Након завршетка окупације 1945, грађански рат је настављен и комунисти су победили националисте до 1949. године.
КП Кине је у почетку одржавала добре односе са Совјетским Савезом, али је политика дестаљинизације захладила односе кинеских комуниста са совјетскима. Коначни разлаз између две партије званично се десио 1960. године. У тражењу сопственог пута кроз социјализам и унутарпартијских борби, КП Кине је пролазила кроз потресна раздобља, као што је била Културна револуција.
Након Маове смрти 1976, унутар партије се испољила реформистичка струја предвођена Денгом Сјаопингом, која је 1982. године увела Кину у ново раздобље увођења тржишне економије. Ове реформе омогућиле су убрзани раст стандарда и развој економије.[10]
Године 2012, после доласка на чело КП Кине Си Ђинпинга, партија усваја нову идеологију „Мисао Си Ђинпинга", и он постаје најмоћнији лидер НРК и КП још од Мао Цедунга.
Лидери уреди
Између 1921. и 1943. године, вођа КП Кине носио је назив Генерални секретар.
- Чен Дусју, 1921 — 1922. и 1925 — 1927.
- Ћу Ћубај, 1927 — 1928.
- Сјанг Џунгфа, 1928 — 1931.
- Ли Лисан (в.д), 1929 — 1930.
- Ванг Минг (в.д), 1931.
- Бо Гу (в.д), 1932 — 1935.
- Чанг Венцијан (в.д), 1935 — 1943.
Године 1943, уведена је функција Председник КП Кине.
- Мао Цедунг, 1943 — 1976.
- Хуа Гуофенг, 1976 — 1981.
- Ху Јаобанг, 1981 — 1982.
Године 1982, укинута је функција Председник КП Кине и поновно уведена Генерални секретар.
- Ху Јаобанг, 1982 — 1987.
- Чао Цијанг, 1987 — 1989.
- Ђанг Цемин, 1989 — 2002.
- Ху Ђинтао, 2002 — 2012.
- Си Ђинпинг, 2012 —
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „CPC has 87.79 mln members”. Xinhua News Agency. China Internet Information Center. 29. 6. 2019. Приступљено 19. 6. 2016.[мртва веза]
- ^ Kane, Thomas (2001). „China's Foundations: Guiding Principles of Chinese Foreign Policy”. Comparative Strategy. 20: 45—55. S2CID 56428023. doi:10.1080/01495930150501106. „leaders see maintaining their distinct political ideology as being integral to maintaining their distinct political identity. Although "socialism with Chinese characteristics" may have evolved into something quite different from the communism Mao envisioned”
- ^ Hsiung, James (1970). Ideology & Practice: The Evolution of Chinese Communism
.
- ^ „Infographic: The Thought on Socialism with Chinese Characteristics for a New Era”. Xinhuanet.com. Архивирано из оригинала 25. 10. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019.
- ^ „Ideological and theoretical basis of CPC”. 2007-07-10. Архивирано из оригинала 3. 7. 2019. г. Приступљено 26. 10. 2019.
- ^ Zheng, Wang (2012). Never Forget National Humiliation: Historical Memory in Chinese Politics and Foreign Relations. стр. 119. ISBN 9780231148917. Приступљено 21. 8. 2019.
- ^ „Nationalism in China”. Council on Foreign Relations. Архивирано из оригинала 21. 8. 2019. г. Приступљено 21. 8. 2019.
- ^ New Approaches to the Study of Political Order in China, Donald Clarke, Modern China, 2009. (језик: енглески)
- ^ Goodman, David S. G.; Segal, Gerald. China deconstructs: politics, trade, and regionalism. Psychology Press. стр. 48. ISBN 9780415118330.
- ^ „ReformingChina”. Приступљено 8. 10. 2012.
Литература уреди
- Goodman, David S. G.; Segal, Gerald. China deconstructs: politics, trade, and regionalism. Psychology Press. стр. 48. ISBN 9780415118330.
Спољашње везе уреди
- Official Вијести на енглеском језику (језик: енглески)
- Званичне новине на енглеском (језик: енглески)
- Сто година Комунистичке партије Кине („Политика”, 24. јануар 2022)