Википедија

Капибара

Капибара [note 1] или велика капибара (лат. Hydrochoerus hydrochaeris) је јужноамерички глодар из породице морске прасади (Caviidae). Највећи је глодар на свету[2] и члан рода Hydrochoerus. Блиски сродници ове врсте су моко и морско прасе. Једини други постојећи члан је мала капибара (Hydrochoerus isthmius). Капибара насељава саване и густе шуме и живи у близини водених површина. То је веома друштвена врста и може се наћи у групама од чак 100 јединки, али обично живи у групама од 10-20 јединки. Капибара се лови због меса и крзна, као и због масноће са дебеле масне коже.[3] Не сматра се угроженом врстом.

Капибара
Carpincho (Hydrochoerus hydrochaeris) Iberá.jpg
Hydrochoerus hydrochaeris
Научна класификација
Царство:
Animalia
Тип:
Chordata
Класа:
Mammalia
Ред:
Rodentia
Породица:
Caviidae
Потпородица:
Hydrochoerinae
Род:
Hydrochoerus
Врста:
H. hydrochaeris
Биномно име
Hydrochoerus hydrochaeris
(Linnaeus, 1766)
Hydrochoerus hydrochaeris range.svg
Распрострањеност врсте

Класификација и филогенијаУреди

Капибара и мала капибара припадају потфамилији Hydrochoerinae заједно са керодоном. Постојеће капибаре и њихови изумрли рођаци су претходно били класификовани у сопствену породицу Hydrochoeridae.[4] Од 2002. године, молекуларне филогенетичке студије су препознале блиску везу између Hydrochoerus и керодона,[5] подржавајући смештање оба рода у потпородицу Caviidae.[6]

Палеонтолошке класификације су раније користиле Hydrochoeridae за све капибаре, док су Hydrochoerinae користиле за постојећи род и његове најближе фосилне сроднике, као што је Neochoerus,[7][8] али је недавно усвојеna класификацијa Hydrochoerinae унутар Caviidae.[9] Таксономија фосилних хидрохоерина се такође мења. Последњих година, разноврсност фосилних хидрохоерина је значајно смањена.[7][8] Ово је углавном због препознавања да кутњаци капибаре показују снажне варијације у облику током живота јединке.[7] У једном случају, сада се сматра да материјал који се некада односио на четири рода и седам врста на основу разлика у облику кутњака представља различито старе јединке једне врсте, Cardiatherium paranense.[7] Међу фосилним врстама, назив „капибара“ се може односити на многе врсте Хидроцхоеринае које су ближе повезане са модерним Hydrochoerus него на „кардиоминске“ глодаре попут Cardiomys.[9] Фосилни родови Cardiatherium, Phugatherium, Hydrochoeropsis, и Neochoerus су капибаре под тим концептом.

ИзгледУреди

 
Таксидермијски примерак капибаре
 
Костур капибаре

Капибара има кратку главу и велико тело прекривено длаком црвено-браон боје на ледима која прелази у жуто-браон нијансу на стомаку ове животиње. Њене знојне жлезде могу се наћи на површини длакавих делова коже, што је необична особина међу глодарима.[4] Животињи недостаје доња длака, а њена заштитна длака се мало разликује од покровне длаке.[10] Одрасле капибаре нарасту до 106—134 cm (3,48—4,40 ft) у дужину, кад стоје високе у хрбати 50—62 cm (20—24 in) и обично теже 35—66 kg (77—146 lb), са просеком венецуеланских ланоса од 48,9 kg (108 lb).[11][12][13] Женке су нешто теже од мужјака. Највеће забележене тежине су 91 kg (201 lb) за дивљу женку из Бразила и 73,5 kg (162 lb) за дивљег мужјака из Уругваја.[4][14] Такође, 2001. или 2002. године у Сао Паулу је пријављена јединка од 81 кг.[15] Зубна формула је 1.0.1.31.0.1.3.[4] Капибаре имају благо укрштене ноге и рудиметарни реп.[4] Задње ноге су им нешто дуже од предњих ногу; имају три прста на задњим и четири прста на предњим ногама.[16] Њушке су им тупе, са ноздрвама, а очи и уши су им при врху главе.

Њеn кариотип има 2n = 66 и FN = 102, што значи да има 66 хромозома са укупно 102 крака.[6][4]

ЕкологијаУреди

 
Жутоглава каракара на капибари
 
Породица капибара плива

Капибаре су полуводени сисари[13] који се налазе у готово свим земљама Јужне Америке осим Чилеа.[17] Живе у густим шумама у близини водених површина, као што су језера, реке, мочваре и баре,[12] као и у поплављеним саванама и дуж река у тропским прашумама. Оне су врхунски пливачи и могу да задрже дах под водом и до пет минута. Сточни рачеви су подесно станиште за капибаре.[4] Оне обитавају по матичним подручјима у просеку од 10 хектара (25 хектара) у популацији високе густине.[4]

Многи бегунци из заточеништва такође се могу наћи у сличним воденим стаништима широм света. Уочавања су прилично честа на Флориди, иако популација која се размножава још није потврђена.[18] Ове одбегле популације се јављају у областима где су живеле праисторијске капибаре; Капибаре из касног плеистоцена су насељавале Флориду[19] и Hydrochoerus gaylordi је обитавао у Гренади, а дивље капибаре у Северној Америци могу заправо да попуне еколошку нишу плеистоценских врста.[20] Године 2011, један примерак је примећен на централној обали Калифорније.[21]

Исхрана и предацијаУреди

 
Капибара једе сено у зоолошком врту Франклин Парк, Бостон, Масачусетс

Ова врста је биљојед и хране се претежно травом, воденим биљкама,[12][22] воћем и кором дрвета.[13] Капибара је избирљива животиња[23] и храни се лишћем једне биљке упркос многим другим врстама биљака којима је окружена. Током кишне сезоне храни се травом, а када наступе суше и трском. Док преферентно једу траву током влажне сезоне, током сушне сезоне морају да пређу на изобилнију трску.[24] Биљке које капибаре једу током лета губе своју хранљиву вредност зими, те се у то време не конзумирају.[23] Зглоб вилице капибаре није окомит, тако да жваћу храну млевењем напред-назад, а не са једне на другу страну.[25] Капибаре су аутокопрофаги,[26] што значи да једу сопствени измет као извор бактеријске цревне флоре, да помогну у варењу целулозе у трави која чини њихову нормалну исхрану и да извуку максимум протеина и витамина из своје хране. Оне такође враћају храну да би је поново жвакале, слично жвакању крава од стране стоке.[26][27] Као што је случај са другим глодарима, предњи зуби капибара непрестано расту да би надокнадили стално трошење због конзумирања траве;[17] њихови образни зуби такође стално расту.[25]

РаспрострањењеУреди

Ареал капибаре обухвата већи број држава у Јужној Америци.

Врста има станиште у Аргентини, Венецуели, Колумбији, Бразилу, Перуу, Еквадору, Боливији, Парагвају, Гвајани, Суринаму, Француској Гвајани и Уругвају.[1]

СтаништеУреди

Станишта капибаре су шуме, речни екосистеми и слатководна подручја.[1]

УгроженостУреди

Капибара није угрожена, и наведена је као последња брига јер има широко распрострањење.[1]

НапоменеУреди

  1. ^ Also called capivara (in Brazil), capiguara (in Bolivia), chigüire, chigüiro, or fercho (in Colombia and Venezuela), carpincho (in Argentina, Paraguay and Uruguay) and ronsoco (in Peru).

РеференцеУреди

  1. ^ а б в г Reid, F. (2016). „Hydrochoerus hydrochaeris”. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2021.2. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 16. 10. 2021.  База података укључује и доказе о ризику угрожености. (језик: енглески)
  2. ^ Basic Biology (2015). „Rodents”. 
  3. ^ Capybara (Hydrochoerus hydrochaeris) Архивирано 2012-01-03 на сајту Wayback Machine. ARKive.org
  4. ^ а б в г д ђ е ж Mones, Alvaro; Ojasti, Juhani (16. 6. 1986). „Hydrochoerus hydrochaeris”. Mammalian Species (264): 1—7. JSTOR 3503784. doi:10.2307/3503784. 
  5. ^ Rowe, Diane L.; Honeycutt, Rodney L. (март 2002). „Phylogenetic Relationships, Ecological Correlates, and Molecular Evolution Within the Cavioidea (Mammalia, Rodentia)”. Molecular Biology and Evolution. 19 (3): 263—277. PMID 11861886. doi:10.1093/oxfordjournals.molbev.a004080  . 
  6. ^ а б Woods, C.A.; Kilpatrick, C.W. (2005). „Infraorder Hystricognathi”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 1556. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  7. ^ а б в г Vucetich, María G.; Deschamps, Cecilia M.; Olivares, Itatí; Dozo, María T. (2005). „Capybaras, size, shape, and time: A model kit”. Acta Palaeontologica Polonica. 50 (2): 259—272. 
  8. ^ а б Deschamps, Cecilia M.; Olivares, Itatí; Vieytes, Emma Carolina; Vucetich, María Guiomar (12. 9. 2007). „Ontogeny and diversity of the oldest capybaras (Rodentia: Hydrochoeridae; late Miocene of Argentina)”. Journal of Vertebrate Paleontology. 27 (3): 683—692. JSTOR 30126368. doi:10.1671/0272-4634(2007)27[683:oadoto]2.0.co;2. 
  9. ^ а б Cerdeño, E.; Pérez, M.E.; Deschamps, C.M.; Contreras, V.H. (2019). „A new capybara from the late Miocene of San Juan Province, Argentina, and its phylogenetic implications”. Acta Palaeontologica Polonica. 64 (1): 199—212. doi:10.4202/app.00544.2018  . 
  10. ^ „The Cabybara – 10 Facts About the World's Largest Rodent”. WorldAtlas (на језику: енглески). 26. 7. 2019. Приступљено 2020-03-18. 
  11. ^ Capybara Архивирано 2012-01-03 на сајту Wayback Machine, Arkive
  12. ^ а б в Capybara Facts. Smithsonian National Zoological Park. Retrieved on December 16, 2007.
  13. ^ а б в Capybara. Palm Beach Zoo. Retrieved on December 17, 2007.
  14. ^ World Association of Zoos and Aquariums. WAZA. Retrieved on 2011-12-07.
  15. ^ Ferraz, Katia Maria Paschoaletto Micchi de Barros; Bonach, Kelly; Verdade, Luciano Martins (2005). „Relationship between body mass and body length in capybaras (Hydrochoerus hydrochaeris)”. Biota Neotropica. 5 (1): 197—200. doi:10.1590/S1676-06032005000100020  . 
  16. ^ „Capybara Printout”. Enchantedlearning.com. Приступљено 2013-05-27. 
  17. ^ а б Bristol Zoo Gardens (UK) Capybara Архивирано 2007-09-18 на сајту Wayback Machine. Bristolzoo.org.uk. Retrieved on 2011-12-07.
  18. ^ „Nonnatives – Capybara”. myfwc.com. Архивирано из оригинала на датум 2014-04-06. Приступљено 2013-08-30. 
  19. ^ Baskin, Jon; Gervais, P. Darrow; Gervais, Camille J. (2020). „A Late Pleistocene capybara (Rodentia, Caviidae, Hydrochoerinae) from near Houston, Texas, USA, with a brief review of North American fossil capybaras”. Proceedings of the Academy of Natural Sciences of Philadelphia. 167: 57. S2CID 216241471. doi:10.1635/053.167.0105. 
  20. ^ Erick J. Lundgren, Daniel Ramp, John Rowan, Owen Middleton, Simon D. Schowanek, Oscar Sanisidro, Scott P. Carroll, Matt Davis, Christopher J. Sandom, Jens-Christian Svenning, Arian D. Wallach, James A. Estes, 2020, Introduced herbivores restore Late Pleistocene ecological functions, PNAS, 117 (14), pp.7871-7878, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America
  21. ^ Mather, Kate (18. 8. 2011). „A gnawing question answered: It's a capybara roaming Paso Robles”. Los Angeles Times. Приступљено 10. 1. 2012. 
  22. ^ Forero-Montaña, Jimena; Betancur, Julio; Cavelier, Jaime (јун 2003). „Dieta del capibara Hydrochaeris hydrochaeris (Rodentia: Hydrochaeridae) en Caño Limón, Arauca, Colombia” [Distribution and abundance of Caiman crocodilus in the Caño Negro National Wild Life Refuge, Costa Rica]. Revista de Biología Tropical (на језику: шпански). 51 (2): 571—578. PMID 15162749. 
  23. ^ а б Quintana, R.D.; Monge, S.; Malvárez, A.I. (1998). „Feeding patterns of capybara Hydrochaeris hydrochaeris (Rodentia, Hydrochaeridae) and cattle in the non-insular area of the Lower Delta of the Paraná River, Argentina”. Mammalia. 62 (1). S2CID 83976640. doi:10.1515/mamm.1998.62.1.37. 
  24. ^ Barreto, Guillermo R.; Herrera, Emilio A. (1998). „Foraging patterns of capybaras in a seasonally flooded savanna of Venezuela”. Journal of Tropical Ecology. 14 (1): 87—98. JSTOR 2559868. doi:10.1017/S0266467498000078. 
  25. ^ а б Capybara. Hydrochaeris hydrochaeris. San Francisco Zoo
  26. ^ а б „Meet Taronga's Capybaras”. Taronga Zoo. Приступљено 29. 12. 2021. 
  27. ^ Lord, Rexford D. (март 1994). „A descriptive account of capybara behaviour”. Studies on Neotropical Fauna and Environment. 29 (1): 11—22. doi:10.1080/01650529409360912. 

Спољашње везеУреди

 
Hydrochoeris_hydrochaeris на Викимедијиној остави.
 
Викиврсте имају више информација о чланку Капибара.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Капибара&oldid=25535398”