Корисник:NJovanovic01/песак2
| Лингвистика |
|---|
| Теоријска |
| Дескриптивна |
| Примењена и експериментална |
| Повезани чланци |
| Лингвистички портал |
Акустичка фонетика је грана фонетике која проучава физичка својства гласа као звука при преносу од уста до увета. Акустика изучава висину, јачину и трајање звука, физичке појмове као што су амплитуда, фреквенција, звучни талас и интензитет и лингвистичке појмове као што су фонеме и изразе.
У потпуности је акустичка фонетика зависна од инструменталних техника истраживања, нарочито електронике, а извесна предспрема из физике и фонетичаре састоји се у томе што акустичка анализа може дати јасне, објективне податке за истраживање говора.[1]
Историја уреди
Акустичка фонетика има зачет крајем 18. века са теоријом осцилације у коме је математичар и физичар Леонард Ојлер покушао да опише акустичка својства самогласника.[2] Први пробој у акустици је био у 19. веку са изумом фонографа од Томаса Едисона који је дао могућност да се снима и репродукује звук, који је фонетичар Жан-Пјер Русело искористио за бављењем те науке и оснивањем експерименталне фонетике. Немачки физиолог Лудимар Херман је уз помоћу математике изучавао гласне и звучне криве и са тим увео термин формант.[3]
У 20. веку са развојем нове технологије, долазило је до проучавања електроакустике, и са тим дошло до изума инструмената фонетике као спектрограф која је могла прецизније да снима и репродукује звук и глас тако што је визуализовало говор. Са доласком рачунара, дигитална обрада тих физичких уређаја је унапредила њихов корист; са таквим напретком је довело до аутоматског препознавања говора. Са већом доступношћу личних рачунара и са специјализованим софтверима као што су Прат (Praat), довело je до лакшег и ефикаснијег проучавања акустике.[4]
Основе уреди
Основи акустичке фонетике потичу из подобласти физике и акустике. Према томе, акустика разврстава гласове на вокале и консонанте, где су једни тонови а други шумни. Консонанти се разврстају на звучне, безвучне и сонанте.
Звук уреди
Звук је облик таласног кретања које може човечје ухо да региструје. Звучни таласи зависи од материје од коју се преноси али се кроз ваздух шире од брзином од 340 m/s. У акустици се изучавају звуци произведени од говорних органа, као што су гласне жице које вибрирају и које изазивају покретање честица ваздуха, те честице изазивају нове покрете суседних честица и процес се преноси даље све док има енергије.[5]
Говор уреди
Говор, нарочито код човека, је сложен звук произведен фонаторним механизмом, чине га основни тон, виши хармонични тонови и виши нехармонични концентрати шума.
Фреквенција уреди
Фреквенција је број понављања у јединици времена и изражава се херцом (Hz). Основна учесталост у коме звук вибрира зове се основна основна фреквенција и означава се са F0. У говору, најважније фреквенције леже између 100 Hz и 4000 Hz док људско чуло региструје учесталости од 16 Hz до 20000 Hz. Фреквенција у говорном звуку се представљен по броју циклуса, односно броја отварања и затварања гласница у јединици времена.
Интензитет уреди
Интензитет представља јачину звука која је одређена величином притиска или густине створене између честица ваздуха, и мери се децибелом (dB), која означава одступање од референтног нивоа интензитета звука у ваздуху.
Форманти уреди
Форманти су врхунци акустичке енергије које одржавају главне тачке резонанције у говорном тракту, означени су бројевима од најнижег - први формант (F1), и до највишег - други формант (F2). Формантна структура је битно обележје гласова јер сви вокали имају форманте и помаже у разликовању вокала.
Акустички инструменти уреди
Спектрограф уреди
Спектрограф је инструмент који се користи за анализу спектра електромагнетског зрачења и записивањем спектра на фотографску плочу или филм који се назива спектрограм. Спектрограми се могу користити за идентификацију фонетске изговорене речи, а још се користе у развоју радара, сонара и сеизмологије.
Осцилоскоп уреди
Док се првенствено служи за приказивање промене електричног напона, осцилоскоп се такође користи у приказу и анализи таласног облика за својства као што су амплитуда и фреквенција. Такође, може да прикаже и да мери вибрациони процес звука и репродукује је на осцилограму где би се разликовао тон и звук и структура језичког израза.[6]
Референце уреди
- ^ Crystal, David (1988). Enciklopedijski rečnik moderne lingvistike. Boris Hlebec, Ranko Bugarski, Ivan Klajn, BIGZ). Beograd: Nolit. ISBN 86-19-01579-6. OCLC 440047453.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl изд.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ DUNCKER & HUMBLOT (1969). HARTMANN - HESKE. [S.l.]: DUNCKER & HUMBLOT GMBH. стр. 662—664. ISBN 3-428-00189-3. OCLC 1231447038.
- ^ Pompino-Marschall, Bernd (2009). Einführung in die Phonetik (3., durchgesehene Aufl изд.). Berlin: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-022481-8. OCLC 763156737.
- ^ Kovačević, Marković, Šćepanović (2012). Fonetika i fonologija: ortoepska i ortografska norma standardnog srpskog jezika. Novi Sad: Filozofski fakultet Novi Sad. стр. 28—29. ISBN 978-86-6065-109-1.
- ^ Arbeitsbuch Linguistik : eine Einführung in die Sprachwissenschaft. Horst M. Müller (2., überarb. u. aktual. Aufl изд.). Paderborn: Schöningh. 2009. стр. 68. ISBN 3-506-97007-0. OCLC 553632519.