Корнел Сентелеки Станковић

Корнел Сентелеки Станковић (Печуј, 1893 — Сивац, 1933), мађарски писац, песник и преводилац српског порекла, најзначајнији представник мађарске књижевности у предратној Југославији.

Корнел Сентелеки Станковић
Лични подаци
Датум рођења	1893.
Место рођења	Печуј, Аустроугарска
Датум смрти	1933.
Место смрти	Сивац, Аустроугарска

Биографија

Корнел Сентелеки Станковић, је син Ђорђа Станковића, грађевинског инжењера пореклом из темишварско-српске породице. Сентелеки Станковић и његова породица су се временом мађаризовали, а 1898. године преселили су се у Сомбор. Ту је Корнел завршио основну школу и осам разреда Државне гимназије, где је матурирао 1911. године. Након тога, уписао је медицинске студије у Будимпешти и дипломирао 1916. године. Године 1920. вратио се у Сомбор, где је отворио лекарску ординацију у селу Сивац, које је било национално мешовито, са српским, немачким и мађарским становништвом. Још као студент у Будимпешти, Корнел је постао сарадник угледног мађарског књижевног часописа A Hét, у којем је објављивао различите књижевне радове, укључујући песме, новеле, књижевне критике и приказе из позоришног и ликовног света. Такође, тамо је објавио и свој први роман "Ојађена љубав". Овај роман је у целости штампан 1920. године као прво објављено књижевно дело Корнела Сентелекија. Након тога, Сентелеки Станковић је написао књигу о сликарству Јожефа Пехана, "Боје и патња", као и збирку кратких прича "Тако боли живот" и драму "Светлост се пали и трне". Осим што је био писац, Сентелеки Станковић се бавио и преводилаштвом. Превео је на мађарски језик приповетку Вељка Петровића "Пролећни погреб" и упознао се с Младеном Лесковцем, будућим значајним историчарем српске књижевности, с којим је започео преписку. Такође је мађарској књижевној публици представио младе југословенске писце попут Иве Андрића, Мирослава Крлеже и Милоша Црњанског путем својих превода. У сарадњи с песником Јожефом Дебреценијем, приредио је и превео на мађарски антологију песама савремене српске лирике под називом "Босиљак". Сентелеки Станковић је био изузетно продуктиван и истакнут писац на мађарском језику у Војводини током 1920-их, упркос својој тешкој плућној болести и професионалним обавезама као лекару. Путовао је у потрази за лековима и ублажавањем симптома туберкулозе, обилазио бање и лечилишта, те путовао у Италију, Француску и Египат. Тамо је чак био гост Јована Дучића, тадашњег југословенског амбасадора, песника и дипломате, у Каиру. Сентелеки је написао свој други роман "Isola Bella", 1931. који је био инспирисан топлим сунцем Италије и његовим путовањима. Његови путописни записи су постхумно објављени у књизи "Путна торба", 1944. Осим романа, Сентелеки Станковић је написао и збирку кратких прича "Сутра-прекосутра", 1942. Такође је приредио антологију приповедака мађарских писаца из Југославије под насловом "Под багремом", 1933. Сентелеки Станковић је такође био уредник књижевних часописа Vajdasági Írás и Kalangya, где је објављивао есеје о српским и југословенским писцима и промовисао културно зближавање Мађара и Јужних Словена. Настојао је да унапреди културне везе између подунавских народа и подржавао је институционализацију мађарског издаваштва у Краљевини Југославији.

Сентелеки Станковић је преминуо 20. августа 1933. године у Сивцу, у својој непуној 41. години.

Сентелекијева дела превођена су на српски језик, а преводиоци као што су Младен Лесковац, Данило Киш, Јудита Шалхо и Сава Бабић омогућили су српској публици да упозна његову књижевност. Овај напор за превођењем и популаризацијом његових дела допринео је ширењу његове књижевне баштине. Крајем 20. века, тачније у периоду од 1988. до 2000. године, објављене су пет књига његових сабраних дела на мађарском језику. Ово је омогућило новим генерацијама читалаца да се упознају са Сентелеки Станковићем и његовим књижевним доприносом.

Манифестација

У Сивцу се традиционално одржава књижевна манифестација под називом "Сентелеки дани". Током ове манифестације додељују се књижевне награде, укључујући и престижну награду "Сентелеки Корнел". Такође, додељује се и награда "Bazsalikom" за преводиоце са српског на мађарски и са мађарског на српски језик, чиме се подстиче даље промовисање књижевности и културне разноликости.

Све ове иницијативе и манифестације служе као сећање на овог изванредног писца и преводиоца, чија дела и допринос остају важни за књижевну и културну сцену.