Отворите главни мени

Крста Цицварић (Никојевићи, 14. септембар 1879. — Београд, 31. октобар 1944.) био је српски активиста и новинар. У првој деценији 20. века износио је анархосиндикалистичке идеје, а при крају живота био је уредник неколико пронемачких таблоида и декларисани антисемит.[1][2]

Крста Цицварић
Krsta Cicvarić.jpg
Датум рођења(1879-09-14)14. септембар 1879.
Место рођењаНикојевићи
 Кнежевина Србија
Датум смрти31. октобар 1944.(1944-10-31) (65 год.)
Место смртиБеоград
 Демократска Федеративна Југославија

Стрељан је без суђења 31. октобра 1944. године, иако потпуно слеп, од стране партизана након ослобођења Београда.

БиографијаУреди

Рођен је 14. септембра 1879. у селу Никојевићи код Ужица.

Похађао је Ужичку гимназију. Одбијао је да похађа часове веронауке, и изјавио да је атеиста и безбожник.[1] Због конфликта са Настасом Петровићем, професором у гимназији, који га је због неслагања назвао „демоном”,[3] исписао се из школе 1896. године.

Убрзо након тога напустио је град и преселио се у Београд где је завршио Гимназију и уписао Филозофски факултет Београдског универзитета. Након тога, уписао је факултет у Бечу, али је одлучио да се врати у Србију и бави се анархистичим активизмом.

Цицварић је хапшен и затваран неколико пута због тога што је писао. 1905. године Василије Кнежевић, један од чланова Цицварићеве групе Раднички клуб Једнакост основао је анархистички лист Хлеб и слобода. Убрзо креће да због листа плаћа новчане казне, и због немогућности да их плати бива осуђен на затворску казну, док лист преузима Цицварић. Лист престаје да излази после само 3 броја, а Кнежевић се склања у Ваљево разочаран својим контактом са анархистима Цицварићем и Петром Муњићем.[4] Цицварић је заједно са Петром Муњићем основао је анархистичке новине Радничка борба 1907. године. Новине престају да излазе после догађаја везаних за штрајк радника шећеране на Чукарици у фебруару 1907. године.[5] Због анархистичких текстова био је затворен у Пожаревцу и бива пуштен током анексионе кризе.[6]

У штампарији Живојина Дачића где се штампао Цицварићев лист Ново време је 1911. радио Недељко Чабриновић, коме је он поклонио велики број књига и сва своја дела. Чабриновић их је понео са собом у Сарајево где је неке спалила његова мајка, а неке је сачувао и позајмљивао пријатељима.[7][8]

1911. године покренут је дневни лист Стража као "слободоумни орган јавног мишљења". Директор је био Крста Цицварић, а исти уређивао Душан Шијачки.[9] Мобилисан је Крста у Балканским ратовима. Лав Троцки га спомиње у ратној кореспонденцији Балкански ратови 1912-1913 као „слободног анархисту” и директора листа Стража, за који тврди да критикује српске социјалдемократе на нивоу трачарења.[10] У социјалистичким "Радничким новинама", одбацују јула 1915. године оно што о њима пише "краљевски републиканац и царски демократа" Цицварић.[11] Поново је мобилисан током Првог светског рата, заробљен је и провео рат као ратни заробљеник Аустроугарске у Нежидеру.

Након Првог светског рата креће да пише за Београдски дневник чији је власник био Душан Паранос, а глодур Мехмед Жунић. Цицварић је испрва био уводничар и главни полемичар, да би 7. августа 1922. први пут био потписан као уредник и директор. Од септембра те године у заглављу листа стоји Београдски дневник Крсте Цицварића.[6] На мети су му најчешће били радикали као странка, и Никола Пашић и Стојан Протић као њени први људи. Пашић је био „лопурда”, „олош”, „зликовац” и, на крају, „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије”, а кад је његов син Радомир добио батине, “Београдски дневник” пише да се „поступак националне омладине у Новом Саду може потпуно разумети и да се он мора и потпуно одобрити“. Његов стил писања је био контроверзан, и због тога су га многи критиковали па и упоређивали са америчким издавачем жуте штампе Виљем Рандолф Херстом.[2]

Године 1929. прелази у Балкан, чији је власник Светолик Савић, осим што се бавио новинарством, продавао је и траве за лечење рака, туберкулозе, падавице и црног пришта. Пашић је у међувремену умро, па је главна мета Цицварићевих напада Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, за кога се каже да је „јеврејско копиле”, и пита „што се тај дугоноси уопште усуђује да говори?”. У тексту „Србима Мојсијеве вере” из 29. априла 1936. каже да су Јевреји „упропастили и нашу Словенску мајку Русију и... посејали зло у целом свету” и да сада против њих „води борбу велики вођ Немачке Хитлер... Зашто? Сасвим оправдано.“[1]

Последње године живота провео је у Београду, готово потпуно слеп. Од маја 1940. до марта 1941. године Светолик Савић и он издају недељник Нови Балкан[12], који је прохитлеровски и антисемитски. Наиме, о Ајнштајну пише:

Шта значи јеврејско духовно вођство сведочи случај са Ајнштајном. То је један Јеврејин из Мађарске… иначе Ајнштајн је математичар жонглер. Његова фамозна теорија (тзв. Теорија релативности) није довољно солидна и против ње постоје јаки приговори. Међутим борба против њега није била могућна. Имајући у рукама велику европску штампу, његови сународници направили су у циркуску рекламу: они су га приказали као највећег научног генија који се досад родио… Тако је пештански Јеврејин стекао светску славу и постао је такав ауторитет да му се на научним конгресима у његову присуству, није смело ништа приговорити. Постојало је тада у Европи, у научном свету, једно стање које се може назвати Ајнштановска опсесија. Хитлерова револуција учинила је крај тој опсесији у Немачкој и целој Европи.

— Крста Цицварић, Српски народ, 06.5.1944.

За време немачке окупације у Другом светском рату Цицварић је објавивљао антијеврејске и пронацистичке текстове у новинама Ново време и љотићевским новинама Српски народ. После ослобођења Београда, партизани су га оптужили за колаборационизам и стрељали без суђења[13] током ноћи између 30. и 31. октобра 1944. године. Локација његовог гроба је непозната.

ДелаУреди

Цицварић је написао само неколико филозофских дела и углавном је писао о политици. Био је колумниста у многим новинама и љути критичар филозофа и научника Бранислава Петронијевића. Током целог живота писао је о анархизму и критиковао Западну цивилизацију. Био је љути противник монархије, комунизма, социјал-демократије и империјализма.

  • Из анархистичког програма, Нова штампарија С. Раденковића и Брата, Београд, 1909.
  • Плава књига о српском питању, Геца Кон и Комп., Цетиње, 1909.
  • Социјалисти на влади. Св. 1, Штампарија Д. Димитријевића, Београд, 1909.
  • Идеализам или материјализам, с нарочитим погледом на философију Бранислава Петронијевића, Штампарија Србија, Београд, 1909.
  • Како ћемо победити Аустрију, Наумовић и Стефановић, Београд, 1909.
  • Анархизам и анархисти, Наумовић и Стефановић, Београд, 1909.
  • Дарвин или Ламарк, пад дарвинистичке доктрине, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Светозар Марковић и бирократски систем пред судом Слободана Јовановића, Б. Димитријевић, Београд, 1910.
  • Социјализам и балканска конфедерација или Један крупан успех српске социјалне демократије, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Српска социјална демократија на прекрету, Штампарија Петра Муњића и Комп., Београд, 1910.
  • О Сањину, одбрана и критика, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Демократија и социјализам, критички поглед на њихову праксу и њихову теорију, Издање пишчево, Београд, 1910.
  • Шта је метафизика, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Стојан Протић и наш нови устав, Београдски дневник, Београд, 1919.

Види јошУреди

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 Petrović, Momčilo (1. 4. 2014). „Krsto Cicvarić, otac srpskih tabloida”. Blic. Приступљено 5. 12. 2018. 
  2. 2,0 2,1 Матић, Новица. „Ко је оклеветао Цицварића”. Српско наслеђе. Архивирано из оригинала на датум 24. 09. 2015. Приступљено 5. 9. 2017. 
  3. ^ Ђерић, Александар. „Новинар, анархиста и филозоф Крста Цицварић”. Užice.net. Приступљено 5. 9. 2017. 
  4. ^ Кнежевић 2014, стр. 26
  5. ^ Кнежевић 2014, стр. 55-82
  6. 6,0 6,1 Barović, Vladimir (22. 7. 2010). „Nekrunisani kralj "žute" štampe”. Vreme. Приступљено 5. 12. 2018. 
  7. ^ Дедијер 1966, стр. 200
  8. ^ Bogićević, Vojislav (1954). Sarajevski atentat: izvorne stenografske biljes̆ke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa drugova, odrz̆ane u Sarajevu 1914 g. Sarajevo: Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine. стр. 29. Приступљено 6. 9. 2017. 
  9. ^ „Стража : слободоумни орган јавног мишљења”. Београд: Драгољуб Стојаковић. 1911—1915. 
  10. ^ Trotsky, Leon (1980). The Balkan wars, 1912-13 - The War Correspondence of Leon Trotsky. New York: Monad Press. стр. 103. ISBN 978-0-913460-67-2. Приступљено 6. 9. 2017. 
  11. ^ Радничке новине", Ниш 1915.
  12. ^ Goldstein, Ivo (2003). The Catholic Church in Croatia and the ‘Jewish problem’, 1918–1941. East European Jewish Affairs. стр. 131. Приступљено 5. 9. 2017. 
  13. ^ Перо Симић: "Тито и Срби", Београд 2016.

ЛитератураУреди