Књиговезачки занат
Књиговезачки занат је завршни део графичке производње, који обухвата производњу књижног блока и корица као и њихово повезивање у готов графички производ, какав је књига, часопис, брошура, календар, роковник и слично. Занатлија који се бави овим занатом зове се књиговезац или ређе муџелит.[1] Осим повезивања нових, књиговезац се бави и рестаурацијом и поправком антикварних и вредних књига. Модерни књиговезачки занат често подразумева и израду фасцикли, кутија, кеса и других сличних производа,[2] као и коричење дипломских, матурских, докторских и других радова, са златотиском и сребротиском.[3]
Књиговезачки занат често се приближава уметности. Књиговесци не увезују само нова издања, већ њихов посао укључује и ојачавање повеза старих књига, рестаураторске радове, рестаурацију књига са кожним повезом, ручно увезивање старих књига, израду ексклузивних публикација, кутија за заштиту вредних књига и сличних предмета.[4] Књиговезачки занат је стари, али специфичан занат који не изумире. Тражен је и изучава се у многим школама.[5]
Карактеристике заната уреди
Књиговезачки занат подразумева машинско и ручно повезивање књига. Ручно се раде повези високо уметничких и ексклузивних публикација, заштитне кутије за уметничке публикације и рестаураторски радови. да би био добар мајстор, књиговезац мора познавати цео технолошки процес увезивања књига, технике резања увезаних публикација, као и особине различитих материјала. За израду увеза ексклузивних књига користе се природна кожа и различите тканине, какве су свила, плиш и сличне. Ексклузивне публикације могу бити украшене златотиском, резбарењем, металним узорцима и рељефима, емајлом... Такође мора познавати и својства папира, боја, технолошке операције у процесу производње књига, корица, фасцикли, начине заобљавања хрпта књиге, као и основе штампарства, дизајна штампаних публикација и принципима рада опреме која се користи.
Књиговезачки занат може се научити у средњим стручним школама[6] или на интензивним специјалистичким курсевима који трају око три месеца.[7] Књиговесци раде у штампаријама, издавачким кућама, сувенирницама, библиотекама и књиговежачким радионицама или књиговезницама. Књиговезнице данас, осим повезивања књига, често нуде и низ других услуга, какви су фотокопирање и дигитална штампа.
Добар књиговезац треба да поседује уметнички укус који помаже при избору материјала и украса за ексклузивних књига. Треба да буде склон ручном раду, да има добру координацију покрета и прецизност, јер од његовог рада зависи како ће на крају изгледати готов производ. Због тога се бављење овим занатом не препоручује особама са поремећајем координације покрета руку и прстију или оштећењем вида.
Књиговезачки занат има прилично велики распон опасности од професионалних болести. Увезивање књига прати стварање гасова и прашине, а приликом рада користе се и различити лепкови. Због тога постоји ризик од алергијских реакција и обољења респираторног система. Осим тога постоји и ризик од болести зглобова руку, могу се појавити болови у врату и леђима, а оптерећење очију је прилично велико.[4]
Књиговезачки занат у Србији уреди
Књиговезачки занат у Србији постојао је још у средњем веку. Њиме су се бавили многи монаси, међу којима је било и црквених великодостојника, о чему сведоче бројни сачувани повези, као и остављени записи повезивача. Међутим, почетком 19. века стара српска књиговезачка манастирска уметност постепено се угасила. Сви каснији књиговесци занат су морали да уче углавном у Бечу, Пешти и другим европским градовима.
У српским крајевима преко Саве и Дунава први грађански књиговесци појавили су се у другој половини 18. века и њихова појава везује се за развој новијег српског штампарства. У Новом Саду је половином 18. века Дамјан Каулици отворио књиговезачку радњу која ће касније постати књижара и штампарија.[8] У овом периоду истим послом у Земуну бавио се српски књижар и издавач Гаврило Ковачевић.[9]
Први грађански књиговезац у ослобођеној Србији био је Глигорије Возаровић. Глигорије Возаровић је занат учио у Бечу, код књиговесца Јакоба Хермана. Вештину је савладао за непуну годину и по дана и већ 11. јануара 1826. године, како наводи у писму Вуку Караџићу, каже да је постао „калфа књиговезачки”. По завршеној обуци запошљава се код бечког књиговесца Карла Хенсингера. Године 1827. долази у Србију и био је једини књиговезац у Београду све до 1834, када је из Пруске довео Лудвига Винклера да му помаже у раду.
После Возаровића половином 19. века познат је био и Хаџи Алекса О. Поповић, самоуки књиговезац који је, осим бављења својим занатом, путовао по Србији и продавао књиге.[10] Половином 20. века познат је београдски антиквар и књижар Драгослав Петковић.[11]
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „ВУКАСОВИЋ СВЕТИСЛАВ”. Наше руке - национална асоцијација за старе и уметничке занате и домаћу радиност. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „Knjigovezački zanat”. knjigovezac.rs. Архивирано из оригинала 01. 03. 2023. г. Приступљено 27. 2. 2023.
- ^ „Knjigoveznice Beograd”. 011info.com. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ а б „Šta radi knjigovezac. Znanje i vještine profesije”. iia-rf.ru. 9. 7. 2021. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „KURS I OBUKA - KNJIGOVEZAC”. Institut za stručno usavršavanje i strane jezike. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „Baza zanimanja - Knjigovezac”. Beogradska otvorena škola. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ „Kurs za knjigovesca”. Akademija Oxford. Приступљено 1. 3. 2023.
- ^ Стајић, Васа (1937). Новосадске биографије, књ. II. Нови Сад. стр. 195—197.
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 383.
- ^ Старчевић 2011, стр. 40-43
- ^ Старчевић 2011, стр. 118-119, 164
Литература уреди
- Старчевић, Велимир (2011). Старо српско књижарство. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-07-01122-3.
- Priručnik za knjigovesca. Institut za stručno usavršavanje i strane jezike. Приступљено 1. 3. 2023.
Спољашње везе уреди
- D. T. (12. 2. 2017). „BEOGRAD IMPRESIONIRA BRITANCE Reporteri televizije BBC ponovo u našem gradu, pogledajte o kome su pravili priču”. Blic. Приступљено 1. 3. 2023.