Манастирске библиотеке

Манастирске библиотеке налазиле су се унутар манастира, и њихова улога у средњем веку је била сакупљање, преписивање и чување старих рукописа, рукописних књига, инкунабула, као и израђивање неопходних материјала за писање (папирус, пергамент, папир). Имале су свој скрипторијум у којој се вршила преписивачка делатност у раном средњем веку, а касније се у њима и израђивали и украшавали кодекси и инканабуле. У западној Европи до 13. века преписивачи су били искључиво монаси, док у манастирима Византијског царства преписивањем су се бавили и универзитетски професори, нотари, чиновници и други.[1]

У сваком манастиру постојао је правилник о начину живота и рада монаха, и ти правилници обухватали су и њихове библиотеке. Имале су своје каталоге и на њиховој грађи били су уписани инвентарни бројеви. Бенедиктинци су сматрали да је ,, манастир без библиотеке налик замку без оружја".[2] У средњем веку углавном су се чувала и преписивала дела из области теологије, филозофије и средњовековне књижевности, али било је и дела античке и римске културе. Због тога су манастирске библиотеке у доба хуманизма и ренесансе, биле центри где су се окупљали истраживачи и пљачкаши, који су узимали стара културна блага и представљали их јавности.

Манастирске библиотеке у западној ЕвропиУреди

Бенедикт из Нурсије (око 480-543) је са својим истомишљеницима подигао манастир на рушевинама Аполоновог храма 529. године у Монте Касину. Саставио је Правила монашког живота, у коме се читање прописује као обавезна активност сваког монаха. Манастирска библиотека је била међу централним местима у манастиру, поред цркве и трпезарије. Године 577. Лангобарди су срушили Монте Касино, и монаси су били приморани да се повуку у Рим, где их је дочекао папа Гргур Велики (590—604). Упутио их је да се баве интелектуалним радом и кренули су са сакупљањем и преписивањем књига. Монтекасински манастир је обновљен 717. године и постао значајни преписивачки центар. Тамо су се преписивала античка дела и стварала нова из области астрономије, историје и граматике. Касније, Сарацели су разорили овај манастир 883. године. Тек у 11. веку, манастир је поново постао културни преписивачки центар Европе.[3]

Касиодор (око 490-око 583), државни службеник и угледни интелектуалац широког образовања је основао манастир Виваријум (око 540 или око 550. године), који је више био научна инситуција него место за молитве. Библиотека у Виваријуму је садржала укупно 300 књига из Касиодорове личне библиотеке. У тој збирци била су и дела античких и римских писаца попут Платона, Хипократа, Цицерона, Хорација и др.[4] Књиге су биле смештене у нумерисаним ормарима, а световна дела су подељена у седам стручних скупина. Такође, сматра се да се у библиотеци налазила и три примерка Светог писма, која нису сачувана.[5] Први примерак је био издељен на 9 томова издељен на 71 књигу, други је садржао текст Јеронима Стридонског од 636 листова, и трећи је био Codex grandior – који је преведен према Септуагинти, а поправљен од стране Јеронима Стридонског[5]. Касиодор је приликом оснивања овог манастира написао Упутства о верској и световној литератури, у коме се залаже за образовање монаха, и истиче вредност и значај посла писара. По Касиодору, сваки монах је морао да буде писмен, да проучава и тумачи Свето писмо, да чита коментаре Библије и да се бави историјом учења црквених оца. Судбина Касиодорове манаситрске библиотеке је непозната; неки сматрају да се део њеног фонда налази у Ватиканској библиотеци, али нема поузданих доказа за то.[4]

Ирска је крајем 7. века преузела Бенедиктова правила монашког живота. Ирски монаси су оснивали манастире са библиотекама и скрипторским радионицама широм западне Европе. У њима су се преписивали, куповали, разменињвали рукописи за потребе манастира. Манастир Бобио, један од највећих у Европи, имао је у 9. и 10. веку јасно дефинисане дужности библиотекара и архивара. Из 10. века сачуван је каталог манастирске библиотеке са 666 дела. Постојала је библиотека у манастиру Фулд, која је била под заштитом Рабана Маура (780—856). У том манастиру основана је школа за младиће, где се изучавала теологија, граматика, реторика, дијалектика, аритметика, физика и астрономија.[6]

Клини је основана 910. године у старој Бургундији у Француској. Затим је током 11. века постала најзначајнији хришћански центар, због својих раскошних рукописа који су се чували у њеној библиотеци. Били су украшени драгим камењем и рађени на телећој кожи у пурпурној боји, а слова су писана златним и сребрним мастилом. Клинијски правилник везан за књигу, бирао је сваке године монаха који ће се бринути о рукописима и који ће сваког брата задужити по једном књигом, коју би требало да врате у библиотеци до краја године.

Владар Пипин Мали и монах Отмар (689—759) основали су опатију Сент Гал око 720. године, где су се чувале Галове мошти. Тада је одмах био отворен скрипторијум и школа. Установила су се правила рада у опатији 747, и тада је књига стављена у први план. Године 760. радило је 14 преписивача, а првој половини 9. века око 100, што је учинило скрипторијум Сент Гала, једним од најпродуктивнијих у Европи. У периоду од 816-929. године, у израђивали су се кодекси изванредних квалитета.[7]

Манастир Рајхена је урађен 825. године, у којој се налазила и библиотека. Око 850. године, у тој библиотеци потицао је и први инвентар у коме су се налазили списи световних и теолошких дела. Данас је сачувано преко 400 рукописа из тог инвентара. Од средине 16. века, у манастиру је радила и штампарија.[8]

Манастирске библиотеке у ВизантијиУреди

За разлику од западне Европе, манастири са својим библиотекама у Византијском царству, били су само једни од центра описмењавања људи. Свако ко је био неписмен, могао је да дође у манастир да се описмени. Манастирске библиотеке биле нису имале посебан дизајн, као остали центри манастира. Оне су постојале још од средине 4. века и њима је управљао оснивач манастира или важан члан свештенства. Многи владари су поклањали књиге манастирима.[9]

Манастир Студион подигнут је пре 454. године од стране римског конзула Студија, а највећи успон је доживео у периоду управљања игумана Теодора Студита (759—826). Библиотека Студиона сматра се најстаријом манастирском библиотеком, у којој су постојали изузетно строги кодекси за библиотекаре, преписиваче и других који су имали одговорности према библиотеци. Имала је скрипторијум са својим надзорником који је одржавао ред и бринуо о дисциплини и радној атмосфери, пошто је био велики број људи из различитих ужих специјалности везани за израду рукописа.[10]

Манастир свете Катарине саграђен је у 6. веку од стране цара Јустинијана и царице Теодоре, у коме се налазила капела још од 330. године. У 9. веку пренете су мошти свете Катарине, по чему је и добио и име. Библиотека манастира је до данас, зајендо са манастиром остала сачувана. Није се водило много рачуна о њој. У њој се налази архив где се ,, чувају званична документа у вези са манастиром, кореспонденција са званичницима, световним и црквеним, разних земаља, записи са подацима из свакодневног монашког живота."[11] Највећа вредност библиотеке чине преко 4430 рукописа, од којих су две трећине на грчком, а остали на арапском, сиријском, грузијском, јерменском, коптском и словенским језицима. Међу њима је био Синајски кодекс, који је однет у 19. веку, и Сиријски кодекс из 5. века.[11] Рукописи су били писани на папирусу, пергаменту и папирним кодексима; 40 њих писано је калиграфксом мајускулом у пеироду од 8 до 11. века. Било је и рукописа писани Ћириловом глагољицом и каснијом ћирилицом из 10. и 11. века. Библиотека је садржала и велики број штампаних књига, који је износи 13.000 томова, које су донесене из западних земаља.[11]

Монах Христодул је у 11. веку основао манастир светог Јована на острву Патмос. Пошто је радио као библиотекар у Риму, основао је скрипторијум, сакупио рукописе током боравка у манстиру светог Павла на Латросу, направио каталог и урадио сигниратуру рукописа. Фонд библиотеке увечан је поклонима и преписивањем. Христодул је придавао значај документима везаним за манастир.[10] ,, По инвентару из 1200. године, библиотека је поседовала 330 рукописа, од којих је 267 писано на пергаменту, а 63 на папирусу."[10] Углавном су дела била из области теологије, а световних је било мало. Каталог из 1355. године, био је допуњен књигама из историје, филозофије и филологије, али се крајем 14. века смањио.

За време Византијског доба, постојало је преко 200 манастира на Светој Гори, а до данас ради само њих 20. Њихове манастирске библиотеке су у свом фонду садржале велики број рукописа из 10. века, највише словенских и византијских. Било је пуно светих књига, црквених поезија, хагиографије, посланице, записи и теолошки текстови.[12]Међу најзначајнијим манастирима на Светој Гори су Велика Лавра, Ватопед, Ивирон и Хиландар.

Манастир Велика Лавра основао је Атанасије Атонски (925—1000) у 10. веку. У његовој библиотеци има преко 2200 рукописа (100 словенских, 500 писаних на пергаменту, 50 свитака). Међу тим списима, налази се и Јеванђеље из 992. године, написан на пергаменту и украшен. У фонду налазе се и писма Григорија Паламе (1296—1359), повеље цара Душана (1308—1355), деспота Ђурђа (1377—1456) и деспота Стефана (1377—1427). Библиотека има уређене каталоге списа и књига. Такође, налазе се и штампане књиге, међу којима су издања Хомерових дела и Аристофанове комедије из 15. века.[12]

Ученици Атанасија Атонског основали су манастир Ватопед у 10. веку. Библиотека у том манастиру поседује велики број рукописних и штампаних књига. Има преко 2000 рукописа, а више од 1500 је научно објављено, међу којима су Псалтир (11. век), Октоих (13. век), Стрбанов рукопис (13. век) и Птолемејева Географија.[13] Њихове најстарије штампане књиге су из 16. века, штампане у Венецији и у Риму.

У 10. веку, Грузијци основали су манастир Ивирон. ,, Библиотека се налази у порти главне цркве и чува велики број рукописа: око 2000 кодекса од којих су 123 на пергаменту и 15 литургијских свитака."[13] У том књижном фонду налазе се: Јеванђеље (11. век), Четворојеванђеље (13. век); диплома српског цара Душана на грчком језику и спис са потписом Атанасија Атонског (985. година). Такође, има преко 3000 штампаних књига, где су најстарије из 15. века. Чувају се преко 600 светогорских дела.[13]

Манастир Хиландар је обновљен 1198. године од стране Светог Саве и Стефана Немање. Манастирска библиотека Хиландара је представља прву и најстарију српску сачувану библиотеку, коју чине рукописне и штампане књиге. Поседује преко 1000 старих словенских рукописа од 12. до 19. века; 180 грчких рукописа и повеља, и преко 150 српских повеља. Тамо се чувало и Мирослављево јеванђеље из 12. века. Међу значајним списима, чува се оснивачка Хиландарска повеља (1198. година), предлошке Хиландарског и Карејског типика, руске неумске рукописе: Стихирар (12. век) и Ирмолигоион (13. век), затим Четворојевнђеље код Срба, најстарији српски рукопис Поученија Теодора Студита. Књижни фонд је уредио библиотекар Сава Хиландарац (1837—1911) 1897. године.[14]

РеференцеУреди

  1. ^ Стокић-Симнчић, Гордана. Књига и библиотеке код Срба у средњем веку. стр. 15. 
  2. ^ Библиотека кроз време: прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 126. 
  3. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 128—129. 
  4. ^ а б Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 129. 
  5. ^ а б Идризовић, Ненад (1. 5. 2019). „Старохришћанске манастирске библиотеке на Западу”. [мртва веза]
  6. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 130. 
  7. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 131. 
  8. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 131—132. 
  9. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 104,119,126. 
  10. ^ а б в Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 105. 
  11. ^ а б в Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 104. 
  12. ^ а б Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 106. 
  13. ^ а б в Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 107. 
  14. ^ Библиотека кроз време : прилози општој историји библиотека до 16. века. стр. 108.