Википедија

Manastirske biblioteke

Manastirske biblioteke nalazile su se unutar manastira, i njihova uloga u srednjem veku je bila sakupljanje, prepisivanje i čuvanje starih rukopisa, rukopisnih knjiga, inkunabula, kao i izrađivanje neophodnih materijala za pisanje (papirus, pergament, papir). Imale su svoj skriptorijum u kojoj se vršila prepisivačka delatnost u ranom srednjem veku, a kasnije se u njima i izrađivali i ukrašavali kodeksi i inkanabule. U zapadnoj Evropi do 13. veka prepisivači su bili isključivo monasi, dok u manastirima Vizantijskog carstva prepisivanjem su se bavili i univerzitetski profesori, notari, činovnici i drugi.[1]

U svakom manastiru postojao je pravilnik o načinu života i rada monaha, i ti pravilnici obuhvatali su i njihove biblioteke. Imale su svoje kataloge i na njihovoj građi bili su upisani inventarni brojevi. Benediktinci su smatrali da je „ manastir bez biblioteke nalik zamku bez oružja".[2] U srednjem veku uglavnom su se čuvala i prepisivala dela iz oblasti teologije, filozofije i srednjovekovne književnosti, ali bilo je i dela antičke i rimske kulture. Zbog toga su manastirske biblioteke u doba humanizma i renesanse, bile centri gde su se okupljali istraživači i pljačkaši, koji su uzimali stara kulturna blaga i predstavljali ih javnosti.

Manastirske biblioteke u zapadnoj Evropi uredi

Benedikt iz Nursije (oko 480-543) je sa svojim istomišljenicima podigao manastir na ruševinama Apolonovog hrama 529. godine u Monte Kasinu. Sastavio je Pravila monaškog života, u kome se čitanje propisuje kao obavezna aktivnost svakog monaha. Manastirska biblioteka je bila među centralnim mestima u manastiru, pored crkve i trpezarije. Godine 577. Langobardi su srušili Monte Kasino, i monasi su bili primorani da se povuku u Rim, gde ih je dočekao papa Grgur Veliki (590—604). Uputio ih je da se bave intelektualnim radom i krenuli su sa sakupljanjem i prepisivanjem knjiga. Montekasinski manastir je obnovljen 717. godine i postao značajni prepisivački centar. Tamo su se prepisivala antička dela i stvarala nova iz oblasti astronomije, istorije i gramatike. Kasnije, Saraceni su razorili ovaj manastir 883. godine. Tek u 11. veku, manastir je ponovo postao kulturni prepisivački centar Evrope.[3]

Kasiodor (oko 490-oko 583), državni službenik i ugledni intelektualac širokog obrazovanja je osnovao manastir Vivarijum (oko 540 ili oko 550. godine), koji je više bio naučna insitucija nego mesto za molitve. Biblioteka u Vivarijumu je sadržala ukupno 300 knjiga iz Kasiodorove lične biblioteke. U toj zbirci bila su i dela antičkih i rimskih pisaca poput Platona, Hipokrata, Cicerona, Horacija i dr.[4] Knjige su bile smeštene u numerisanim ormarima, a svetovna dela su podeljena u sedam stručnih skupina. Takođe, smatra se da se u biblioteci nalazila i tri primerka Svetog pisma, koja nisu sačuvana.[5] Prvi primerak je bio izdeljen na 9 tomova izdeljen na 71 knjigu, drugi je sadržao tekst Jeronima Stridonskog od 636 listova, i treći je bio Codex grandior – koji je preveden prema Septuaginti, a popravljen od strane Jeronima Stridonskog[5]. Kasiodor je prilikom osnivanja ovog manastira napisao Uputstva o verskoj i svetovnoj literaturi, u kome se zalaže za obrazovanje monaha, i ističe vrednost i značaj posla pisara. Po Kasiodoru, svaki monah je morao da bude pismen, da proučava i tumači Sveto pismo, da čita komentare Biblije i da se bavi istorijom učenja crkvenih oca. Sudbina Kasiodorove manasitrske biblioteke je nepoznata; neki smatraju da se deo njenog fonda nalazi u Vatikanskoj biblioteci, ali nema pouzdanih dokaza za to.[4]

Irska je krajem 7. veka preuzela Benediktova pravila monaškog života. Irski monasi su osnivali manastire sa bibliotekama i skriptorskim radionicama širom zapadne Evrope. U njima su se prepisivali, kupovali, razmeninjvali rukopisi za potrebe manastira. Manastir Bobio, jedan od najvećih u Evropi, imao je u 9. i 10. veku jasno definisane dužnosti bibliotekara i arhivara. Iz 10. veka sačuvan je katalog manastirske biblioteke sa 666 dela. Postojala je biblioteka u manastiru Fuld, koja je bila pod zaštitom Rabana Maura (780—856). U tom manastiru osnovana je škola za mladiće, gde se izučavala teologija, gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, fizika i astronomija.[6]

Klini je osnovana 910. godine u staroj Burgundiji u Francuskoj. Zatim je tokom 11. veka postala najznačajniji hrišćanski centar, zbog svojih raskošnih rukopisa koji su se čuvali u njenoj biblioteci. Bili su ukrašeni dragim kamenjem i rađeni na telećoj koži u purpurnoj boji, a slova su pisana zlatnim i srebrnim mastilom. Klinijski pravilnik vezan za knjigu, birao je svake godine monaha koji će se brinuti o rukopisima i koji će svakog brata zadužiti po jednom knjigom, koju bi trebalo da vrate u biblioteci do kraja godine.

Vladar Pipin Mali i monah Otmar (689—759) osnovali su opatiju Sent Gal oko 720. godine, gde su se čuvale Galove mošti. Tada je odmah bio otvoren skriptorijum i škola. Ustanovila su se pravila rada u opatiji 747, i tada je knjiga stavljena u prvi plan. Godine 760. radilo je 14 prepisivača, a prvoj polovini 9. veka oko 100, što je učinilo skriptorijum Sent Gala, jednim od najproduktivnijih u Evropi. U periodu od 816-929. godine, u izrađivali su se kodeksi izvanrednih kvaliteta.[7]

Manastir Rajhena je urađen 825. godine, u kojoj se nalazila i biblioteka. Oko 850. godine, u toj biblioteci poticao je i prvi inventar u kome su se nalazili spisi svetovnih i teoloških dela. Danas je sačuvano preko 400 rukopisa iz tog inventara. Od sredine 16. veka, u manastiru je radila i štamparija.[8]

Manastirske biblioteke u Vizantiji uredi

Za razliku od zapadne Evrope, manastiri sa svojim bibliotekama u Vizantijskom carstvu, bili su samo jedni od centra opismenjavanja ljudi. Svako ko je bio nepismen, mogao je da dođe u manastir da se opismeni. Manastirske biblioteke bile nisu imale poseban dizajn, kao ostali centri manastira. One su postojale još od sredine 4. veka i njima je upravljao osnivač manastira ili važan član sveštenstva. Mnogi vladari su poklanjali knjige manastirima.[9]

Manastir Studion podignut je pre 454. godine od strane rimskog konzula Studija, a najveći uspon je doživeo u periodu upravljanja igumana Teodora Studita (759—826). Biblioteka Studiona smatra se najstarijom manastirskom bibliotekom, u kojoj su postojali izuzetno strogi kodeksi za bibliotekare, prepisivače i drugih koji su imali odgovornosti prema biblioteci. Imala je skriptorijum sa svojim nadzornikom koji je održavao red i brinuo o disciplini i radnoj atmosferi, pošto je bio veliki broj ljudi iz različitih užih specijalnosti vezani za izradu rukopisa.[10]

Manastir svete Katarine sagrađen je u 6. veku od strane cara Justinijana i carice Teodore, u kome se nalazila kapela još od 330. godine. U 9. veku prenete su mošti svete Katarine, po čemu je i dobio i ime. Biblioteka manastira je do danas, zajendo sa manastirom ostala sačuvana. Nije se vodilo mnogo računa o njoj. U njoj se nalazi arhiv gde se „ čuvaju zvanična dokumenta u vezi sa manastirom, korespondencija sa zvaničnicima, svetovnim i crkvenim, raznih zemalja, zapisi sa podacima iz svakodnevnog monaškog života."[11] Najveća vrednost biblioteke čine preko 4430 rukopisa, od kojih su dve trećine na grčkom, a ostali na arapskom, sirijskom, gruzijskom, jermenskom, koptskom i slovenskim jezicima. Među njima je bio Sinajski kodeks, koji je odnet u 19. veku, i Sirijski kodeks iz 5. veka.[11] Rukopisi su bili pisani na papirusu, pergamentu i papirnim kodeksima; 40 njih pisano je kaligrafksom majuskulom u peirodu od 8 do 11. veka. Bilo je i rukopisa pisani Ćirilovom glagoljicom i kasnijom ćirilicom iz 10. i 11. veka. Biblioteka je sadržala i veliki broj štampanih knjiga, koji je iznosi 13.000 tomova, koje su donesene iz zapadnih zemalja.[11]

Monah Hristodul je u 11. veku osnovao manastir svetog Jovana na ostrvu Patmos. Pošto je radio kao bibliotekar u Rimu, osnovao je skriptorijum, sakupio rukopise tokom boravka u manstiru svetog Pavla na Latrosu, napravio katalog i uradio signiraturu rukopisa. Fond biblioteke uvečan je poklonima i prepisivanjem. Hristodul je pridavao značaj dokumentima vezanim za manastir.[10] Po inventaru iz 1200. godine, biblioteka je posedovala 330 rukopisa, od kojih je 267 pisano na pergamentu, a 63 na papirusu."[10] Uglavnom su dela bila iz oblasti teologije, a svetovnih je bilo malo. Katalog iz 1355. godine, bio je dopunjen knjigama iz istorije, filozofije i filologije, ali se krajem 14. veka smanjio.

Za vreme vizantijskog doba, postojalo je preko 200 manastira na Svetoj Gori, a do danas radi samo njih 20. Njihove manastirske biblioteke su u svom fondu sadržale veliki broj rukopisa iz 10. veka, najviše slovenskih i vizantijskih. Bilo je puno svetih knjiga, crkvenih poezija, hagiografije, poslanice, zapisi i teološki tekstovi.[12]Među najznačajnijim manastirima na Svetoj Gori su Velika Lavra, Vatoped, Iviron i Hilandar.

Manastir Velika Lavra osnovao je Atanasije Atonski (925—1000) u 10. veku. U njegovoj biblioteci ima preko 2200 rukopisa (100 slovenskih, 500 pisanih na pergamentu, 50 svitaka). Među tim spisima, nalazi se i Jevanđelje iz 992. godine, napisan na pergamentu i ukrašen. U fondu nalaze se i pisma Grigorija Palame (1296—1359), povelje cara Dušana (1308—1355), despota Đurđa (1377—1456) i despota Stefana (1377—1427). Biblioteka ima uređene kataloge spisa i knjiga. Takođe, nalaze se i štampane knjige, među kojima su izdanja Homerovih dela i Aristofanove komedije iz 15. veka.[12]

Učenici Atanasija Atonskog osnovali su manastir Vatoped u 10. veku. Biblioteka u tom manastiru poseduje veliki broj rukopisnih i štampanih knjiga. Ima preko 2000 rukopisa, a više od 1500 je naučno objavljeno, među kojima su Psaltir (11. vek), Oktoih (13. vek), Strbanov rukopis (13. vek) i Ptolemejeva Geografija.[13] Njihove najstarije štampane knjige su iz 16. veka, štampane u Veneciji i u Rimu.

U 10. veku, Gruzijci osnovali su manastir Iviron. Biblioteka se nalazi u porti glavne crkve i čuva veliki broj rukopisa: oko 2000 kodeksa od kojih su 123 na pergamentu i 15 liturgijskih svitaka."[13] U tom knjižnom fondu nalaze se: Jevanđelje (11. vek), Četvorojevanđelje (13. vek); diploma srpskog cara Dušana na grčkom jeziku i spis sa potpisom Atanasija Atonskog (985. godina). Takođe, ima preko 3000 štampanih knjiga, gde su najstarije iz 15. veka. Čuvaju se preko 600 svetogorskih dela.[13]

Manastir Hilandar je obnovljen 1198. godine od strane Svetog Save i Stefana Nemanje. Manastirska biblioteka Hilandara je predstavlja prvu i najstariju srpsku sačuvanu biblioteku, koju čine rukopisne i štampane knjige. Poseduje preko 1000 starih slovenskih rukopisa od 12. do 19. veka; 180 grčkih rukopisa i povelja, i preko 150 srpskih povelja. Tamo se čuvalo i Miroslavljevo jevanđelje iz 12. veka. Među značajnim spisima, čuva se osnivačka Hilandarska povelja (1198. godina), predloške Hilandarskog i Karejskog tipika, ruske neumske rukopise: Stihirar (12. vek) i Irmoligoion (13. vek), zatim Četvorojevnđelje kod Srba, najstariji srpski rukopis Poučenija Teodora Studita. Knjižni fond je uredio bibliotekar Sava Hilandarac (1837—1911) 1897. godine.[14]

Reference uredi

  1. ^ Stokić-Simnčić, Gordana. Knjiga i biblioteke kod Srba u srednjem veku. str. 15. 
  2. ^ Biblioteka kroz vreme: prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 126. 
  3. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 128—129. 
  4. ^ a b Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 129. 
  5. ^ a b Idrizović, Nenad (1. 5. 2019). „Starohrišćanske manastirske biblioteke na Zapadu”. [mrtva veza]
  6. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 130. 
  7. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 131. 
  8. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 131—132. 
  9. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 104,119,126. 
  10. ^ a b v Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 105. 
  11. ^ a b v Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 104. 
  12. ^ a b Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 106. 
  13. ^ a b v Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 107. 
  14. ^ Biblioteka kroz vreme : prilozi opštoj istoriji biblioteka do 16. veka. str. 108. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастирске_библиотеке&oldid=26925985”