Лилање

„Лила (народни обичај)” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Лила.

Лилање или Паљење петровданских лила је обичај који је вијековима присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије. Везан је за празник Петровдан посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу, који се прославља 12. јула. Ово је магијско-религијски народни обичај који се код Срба, осим на Петровдан, упражњава и пред Велике покладе, уочи Ивањдана, Спасовдана и Ђурђевдана. Сличне обичаје налазимо код свих Словена и код многих других народа.

Паљење петровданских лила
Лиле од брезове коре (Етнографски музеј у Београду)
Нематеријално културно наслеђе
Регион	Територије градова и општина: Шабац, Лозница, Ваљево, Сјеница , Нова Варош, Ивањица
Заједница	Сточарско становништво на подручју западне Србије
Предлагач	Центар за културу „Вук Караџић“ Лозница
Датум уписа	25. 12. 2017.
Веб сајт	http://nkns.rs/cyr

Назив је обичај добио према обредним предметима који се том приликом користе - Лилама. Лила је запаљена сува брезова или трешњева кора уметнута у процјеп дрвеног штапа. У различитим заједницама лила се среће и под називима олалија, оратник или оратница.

Године 2017, на предлог Центра за културу „Вук Караџић” из Лознице, обичај паљења петровданских лила или лилање уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.

Вук Караџић о лилама

»Лила (брезова или трешњова) оно што се огули са брезове или тређшњове коре као хартија. Лила има у себи смоле и може горети као луч.«

О имену

По неким ауторима ријеч лила изведена је од олалија. По другима је у називу олалија очуван траг римског обичаја Parilia посвећен римском божанству Palesu, кога су римски пастири празновали 21. априла. Имена оратник и оратница којим се понегде означава овај обичај, изводе се из старословенског коријена ора сачуваног у ријечи орити (пјесма се ори).

Обичај

Млађи свијет пали лиле. Упаљене лиле баца преко кровова и носи око торова изговарајући: „Лила гори , жито роди“, или „Богами, весело нам лиле горе, да нам краве добро воде“. У неким крајевима се на покладе пале велике гомиле сламе које би затим дјеца, дјевојке и момци прескакали „ради здравља“. На наше ове обичаје могли су утицати и сродни обичаји затећених домицилних становника Балкана.

Поријекло обичаја

Обичај је старији од хришћанства. Ватра у ноћи плаши и тјера демонске силе чувајући људе, животиње и усјеве. Ватром се доказује моћ, овладавање али и пријатељство са овом „опасницом“. Према томе ове буктиње нису ништа друго до покретне ватре заштитнице. (У Босанској Крајини се каже љуљати и лилати.)

Паљење петровданских лила или лилање

Обичај прављења и паљења петровданских лила вековима је присутан код сточарског становништва на подручју западне Србије и везан је за празник Петровдан, посвећен Светим Апостолима Петру и Павлу који се прославља 12. јула. Неколико дана пре Петровдана чланови заједнице праве лиле од брезове или трешњеве коре. Кора се тракасто ољушти, савије кружно попут "ветрењаче" и причврсти на врх лесковог штапа дужине око 1 метар. Да би била спремна за употребу, односно лако запаљива, овако направљена лила суши се неколико дана. Централни догађај светковине, односно паљења лила се одиграва уочи Петровдана и праћен је низом обичаја, међу којима су и брање цвећа и плетење венчића. Са првим сумраком стока се затвара у торове, где се обавља мужа и кићење цветним венцима. Одмах потом деца и омладина пале лиле и са њима трче око торова, певајући: „Куда лиле ходиле, туда краве водиле.” У исто време пале се ватре на раскрсницама, где уз песму, игру и шалу овај вид окупљања мештана прераста у народно весеље које траје до дубоко у ноћ.

Овај обичај, као карактеристичан за области око Шапца, Лознице, Ваљева, Сјенице, Нове Вароши и Ивањице, 2017. године уврштен је на Листу нематеријалног културног наслеђа Србије

Види још

• Нематеријално културно наслеђе
• Списак елемената нематеријалног културног наслеђа Србије