Лилит (хебр. לִילִית) месопотамски је женски демон ноћи. Она је првобитно била сумерски и вавилонски сукубус (демон који узима облик жене и са мушкарцима има полни однос док они спавају), који је касније стопљен са Ламасхту, демоном који убија мушку децу.[1][2]

Лилит
Lilith (John Collier painting).jpg
Слика Лилит (1887) уметника Џона Колиера у Аткинсоновој уметничкој галерији, Мерсисајд, Енглеска
Место рођењаРај
Женска фигура са сумерске керамичке плочице из 1950. п. н. е.

Лилит је демонска фигура у јудаистичкој митологији, наводно исконски женски `демон и алтернативно прва Адамова жена. Претпоставља се да се она помиње на библијском хебрејском у Исаији 34:14, а потом у касној антици у мандејском гностицизму и јеврејским митолошким изворима од 500. године наовамо. Лилит се појављује у историоласу (инкантације које укључују кратку митску причу) у различитим концептима и локалитетима[3] који је делимично описују. Она се помиње у Вавилонском Талмуду,[4] у Књизи Адама и Еве као прва Адамова жена, а у зохарском Левитском закону 19а као „врела ватрена жена која је прво живела са човеком".[5]

У средњем веку се појављује идеја о Лилит као првој Адамовој жени. У мидрашу Алфабет Бен Сира (око 10. века) она је Адамова прва жена у рају, која је створена од прашине да би њему била равна. У Књизи о Постању 1:27 пише: „И створи Бог човека по обличју Својему, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их“ (пре описа стварања Еве од Адамовог ребра у 2:22) Одавде неки изводе закључак да је Лилит створена у истом тренутку кад и Адам.

Лилит је касније својевољно напустила Рајски врт (Еденски врт) одбијајући да се потчини Адаму и била је замењена Евом.

РеференцеУреди

  1. ^ Walter Farber, in Reallexikon der Assyriologie und vorderasiatischen Archäologie (RLA), 7, Berlin, de Gruyter, 1990, pp. 23–24, ISBN 3-11-010437-7.
  2. ^ Manfred Hutter, Lilith, in K. van der Toorn et al. (eds.), Dictionary of Deities and Demons in the Bible, Leiden, Brill 1999, pp. 520–521. ISBN 90-04-11119-0.
  3. ^ Christa Müller-Kessler, "Lilit(s) in der aramäisch-magischen Literatur der Spätantike," in Altorientalische Forschungen28, 2001, pp. 338–352.
  4. ^ Eruvin 100b, Niddah 24b, Shabbat 151b, Baba Bathra 73a
  5. ^ Gustav Davidson, A Dictonary of Angels including the Fallen Angels, New York, The Free Press, 1971, p. 174.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди