Отворите главни мени

Милорад Улемек Легија

Милорад Улемек Легија (Београд, 15. март 1968), бивши командант Црвених беретки и припадник Српске добровољачке гарде, један је од главних организатора убистава више високих српских политичара — премијера Србије Зорана Ђинђића, бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића, као и атентата на Вука Драшковића у Будви и злочина на Ибарској магистрали, у коме су живот изгубила четири члана СПО.[1][2]

Милорад Улемек
НадимакЛегија, Шарени, Цема
Датум рођења(1968-03-15)15. март 1968.(51 год.)
Место рођењаБеоград
СФРЈ
Године службе1992—1995; Хрватска и Босна
(један од заповедника
Српске добровољачке гарде)

1996—2003; Јединица за специјалне операције
командант
ЈединицаЛегија странаца
Српска добровољачка гарда
Јединица за специјалне операције

Младост и образовањеУреди

Породица Улемек потиче из села Пецка на Кордуну.[3] Улемеков отац Милан је био подофицир у ЈНА, а његова мајка Наталија је била чиновница у поштанској штедионици.[4] Још у раној младости био је проблематичан.[тражи се извор] Завршио је 1985. године курс за ауто-механичара при тадашњем Металском образовном центру Народног Универзитета Нови Београд.[5]

Војна каријераУреди

Француска легија странацаУреди

Након неуспеле пљачке 1985. је побегао у Француску и 10. априла 1986. је ступио у Француску легију странаца. Остао је у Легији скоро 6 година, борећи се у Чаду, Либији, Бејруту, Француској Гвајани и ИракуЗаливском рату).[тражи се извор] Због овог дела каријере је добио надимак Легија.

Српска добровољачка гардаУреди

Улемек се после напуштања Француске легије странаца 18. марта 1992.[6] вратио у Србију и приступио је паравојној јединици Српској добровољачкој гарди (Аркановим Тигровима). Улемек је прво био инструктор, а касније је унапређен у једног од заповедника Гарде и борио се са Арканом у Хрватској и Босни. Командовао је специјалном јединицом у источној Славонији под именом „Супер Тигрови” која је деловала у операцији Паук између 1994. и 1995. око бихаћког џепа.

Црвене береткеУреди

Када су Тигрови распуштени 1996, Улемек је ступио у Јединицу за специјалне операције Службе државне безбедности, која је познатија као Црвене беретке. Црвене беретке су биле антитерористичка јединица. Године 1996. је уместо породичног имена Улемек почео да користи презиме своје прве супруге — Луковић и на име Луковић Милорад је поседовао дипломатски пасош тадашње СРЈ.[7] Улемек је постао командант Црвених беретки 1998.

Током рата на Косову, Легија је командовао Црвеним береткама на бојишту.

АкцијеУреди

Убиство Ивана СтамболићаУреди

Некадашњи председник председништва Србије Иван Стамболић је киднапован 25. августа 2000. године, током рекреације у Кошутњаку, у Београду. Три године касније, на Фрушкој гори, пронађени су његови посмртни остаци. Каснијим истраживањем је доказано да је Стамболић убијен истог дана када је и киднапован. Као његове убице су означени припадници Јединице за специјалне операције и њихов командант Милорад Улемек Легија.

Милорад Улемек Легија је осуђен на максималну казну затвора, у трајању од 40 година, за убиство Ивана Стамболића, јула 2005. године.

Атентат на Ибарској магистралиУреди

Осуђен је за умешаност у убиство четири званичника Српског покрета обнове у исценираној саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали. Ове оптужнице је ослобођен 2013. године.

Атентат на Зорана ЂинђићаУреди

Осуђен је на максималну затворску казну од 40 година због организовања атентата на председника Владе Србије Зорана Ђинђића 12. марта 2003.

СуђењаУреди

Милорад Улемек Легија је осуђен као један од главних организатора убиства премијера Србије Зорана Ђинђића (на 40 година затвора), због убиства бившег председника председништва Србије Ивана Стамболића (на 40 година затвора), атентата на Вука Драшковића у Будви и злочина на Ибарској магистрали, када је убијено четири члана СПО (на 15 година затвора).[1][2] Према пресудама, ове злочине је извршио уз подршку Службе државне безбедности, а преко Јединице за специјалне операције.

Након више од три године суђења 23. маја 2007. године Легија је осуђен на 40 година као организатор атентата на Зорана Ђинђића 12. марта 2003.[8] Ова казна је потврђена у другостепеном и трећестепеном поступку.[9]

Јуна 2005. Легија је осуђен на 15 година затвора због своје умешаности у смрт четворице чланова Српског покрета обнове у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали и покушај убиства Вука Драшковића јуна 2000. у Будви. На пресуду је уложена жалба и Врховни суд Србије ју је уважио крајем марта 2006. Након треће пресуде Легија је осуђен на 15 година затвора.

Јула 2005. Легија је осуђен на 40 година (максимална казна) за убиство Ивана Стамболића и на 15 година за покушај убиства Вука Драшковића у Будви.[10] Јуна 2006. Врховни суд Србије је потврдио пресуду.

Сарадња са Зораном ЂинђићемУреди

Легијина улога током демонстрација 5. октобра 2000. је контроверзна, али је најприхваћенија верзија да се срео са Зораном Ђинђићем и преговарао о промени стране. Црвене беретке нису интервенисале да зауставе немире и спасу Милошевића, a заузврат им је нова влада оставила већину њихових привилегија и није их прогонила, нити чак дубље задирала у њихове животе и њихову прошлост.

Након бројних инцидената у априлу 2001. је под притиском власти на свој захтев смењен са места команданта Јединице за специјалне операције.

Јединица је расформирана 25. марта 2003. године одлуком Владе Републике Србије, након убиства премијера Зорана Ђинђића.

Књижевни радУреди

Током издржавања затворске казне, Милорад Улемек Легија је написао 20 књига:

  • Гвоздени ров
  • Легионар
  • Момци из Бразила
  • Јуда
  • Крај
  • Чопор
  • Магионичар
  • Тајна мога срца
  • Кроз ватру и воду
  • За част и славу
  • Љубав сузама не верује
  • Револуција — између разума и срца
  • Крв, сузе и зној
  • Стазе пораза
  • Последњи конвој
  • Прах и пепео (књига прва)
  • Прах и пепео (књига друга)
  • Бабо
  • Прах и пепео (књига трећа)
  • У тигровом гнезду"

РеференцеУреди