Митрополит цетињски Руфим II
Руфим (Рувим) II Бољевић био је митрополит цетињски од 1662. до 1685. године.
Биографија уреди
Био је родом из Црмнице, пореклом је из породице Пламенац, па се у летописима помиње и као Рувим Пламенац.[1]
Рувимов претходник на месту митрополита цетињског био је Мардарије (1640-1659).[2] Не зна се поуздано ко је био митрополит од 1660. до 1662. године и да ли је он уопште био на тој функцији. Он се посебно помиње у изворима из 1673, 1675, 1682. и 1685. године. Платио је изградњу резервоара у манастиру Хиландар пре свог устоличења.[3] Историчари И. Степчевић и П. Ковијанчић тврде да је Рувим 1662. године изабран за митрополита цетињског, па је стога био један од судија у решавању спора између харамбаше Лазарића и Каручана из Црмнице, који се догодио 2. новембра 1772. године.
Према историчарима, управо су се под митрополитом Рувимом црногорски хајдуци предвођени Бајом Пивљанином борили на страни Млетачке републике у Критском рату. После рата, Рувим се активно супротстављао насилном покатоличењу Црне Горе и чак је по православном обреду крстио гувернера Кучија Лалеа Дрекалова.[4] Митрополит је успео и да постигне помирење међу многим црногорским породицама и оконча обичаје крвне освете и анатема незадовољних[5].
Истовремено, подржао је Млетачку републику. Јануара 1685. изненада је умро, а Сенат Венеције послао је писмо которском млетачком гувернеру у коме је изразио тугу због смрти цетињског митрополита, који је одувек био заинтересован да помогне Венецији[6]. Историчари сматрају да је митрополит Рувим био највернији пријатељ владара Венеције у то време. Сахрањен је у манастиру Горње Брчеле.[7]
Далеки потомак епископа Рувима, Арсеније (Пламенац) био је и митрополит цетињски (1781–1784).
Марко Драговић је објавио једно писмо од 19. октобра 1673. године у којем се спомиње овај митрополит. Из писма се види да је владика мијењао имовину са Франом Антоновим у Маинама код Будве. У другом писму, за који Драговић претпоставља да је из доба Руфима II, a не I, наводи се да је Руфин био свештеник, а тада владика, који стоји у манастир на Цетиње. Он сам себе спомиње и на једној србуљи из 1689. године. У њој спомиње велику биједу и несрећу када се царство смјењује и каже да може Бог опет дати да виде опћега оца патријарха у својој епархији. Марко Драговић сматра да се то односи на Арсенија Црнојевића који је одласком у великој сеоби, упразнио патријаршијски пријесто.[8] 1675. године је утицао на Куче, да се из римокатолицизма врате у православље. Он се у једном братоножићком предању назива владика брчеоски(Манастир Брчели је био филијала манастира Врањине).[9] Пошто је 1614. био у Кучима збор главних људи из околних покрајина са пећким патријархом на челу, гдје се договарало о опћем устанку против Турске, могуће је да је тај повратак православљу био тако успјешан, јер се покатоличавање десило у истом вијеку (није се десило давно, да би се дубље укоријенило).[10]
Референце уреди
- ^ Plamenac, Rade Turov (1997). Memoari (на језику: српски). CID. ISBN 978-86-495-0047-1.
- ^ Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије Црногорско-приморске (на језику: српски). Унирекс. ISBN 978-86-7660-033-5.
- ^ „Projekat Rastko Cetinje - Povijest”. www.rastko.rs. Приступљено 2023-10-16.
- ^ Litavrin, Gennadij G. (1998). Османская империя и страны Центральной, Восточной и Юго-Восточной Европы в XVII в: главные тенденции политических взаимоотношений (на језику: руски). Памятники Исторической Мысли. ISBN 978-5-88451-114-9.
- ^ Православље у Црној Гори (на језику: српски). Митрополија Црногорско Приморска "Светигора". 2006. ISBN 978-86-7660-031-1.
- ^ Stanojević, Gligor (1970). Jugoslovenske zemlje u mletačko-turskim ratovima XVI-XVIII vijeka (на језику: српски). Istorijski institut.
- ^ „Ćipur: Smiraj 23 mitropolita kod oltara”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-10-16.
- ^ Драговић, Марко (1887). Старине, књ. 19., Прилози за историју Црне Горе из времена владика из разних племена. Загреб: ЈАЗУ. стр. 255, 259, 260.
- ^ Ровински 1998, стр. 74, 78.
- ^ Томановић, Лазар (1899). Г. Руварац и Монтенегрина. Сремски Карловци. стр. 37.
Литература уреди
- Аполонович Ровински, Павел (1998). Етнографија Црне Горе, том I. ЦИД - Подгорица.
