Црмница (област)

Црмница је од давнина један од саставних дијелова старе Црне Горе. Данас се административно налази на територије општине Бар.

НазивУреди

Владика Сава Петровић тај крај назова Црвницом [1]. Милан Шуфлај назив Црмница повезује са Црвеном Хрватском. [2]

ГеографијаУреди

 
Поглед на Вир са утврђења Бесац

Налази се између Паштровића, Ријечке нахије, Шестана и Скадарског језера. На југу и истоку је ограђена планинама Суторманом, Созином и Румијом. Црмница је најбогатији крај Црне Горе. Осим осталога ту успијева разно воће, позната је po виноградима и производњи вина од аутохтоне сорте Вранац. У Црмници има и извора петролеја.

Сједиште области је насеље Вир (Вирпазар).

Кроз Црмничко поље протичу ријеке Црмница и Ораховштица (Ораоштица), које се код Вира спајају у ријеку Вирштицу, а која се након кратког тока улива у Скадарско језеро.

ИсторијаУреди

Због благе климе и плодности ова област је била чувена одавно, у њој су зетски владаоци подизали дворове и манастире.

Први помен о Црмници имамо у Краљевству Словена Попа Дукљанина, у другој половини 12. вијека, гдје се, у латинској редакцији, као једна од области Зете наводи и Cermeniza. У повељи врањинском манастиру српског краља Владислава из 1242, спомињу се готово сва и данас позната села у Црмници и каже се, да је она у то вријеме била густо насељена. Тада је у њој било и Арбанаса као пастира. У топографији овога краја одржала су се нека арбанашка имена и до данас.

Црмница се дијелила на 7 племена: Дупило, Подгор, Брчели, Сотонићи, Бољевићи, Лимљани и Глухи До. Процес формирања племена окончан је током XVII i XVIII вијека. Дио племена Дупила доселио се у 16. вијеку из Васојевића. Пламенци у Бољевићима казују, да су из Босне, Штиљановићи и Неранџићи из Приморја, Хајдуковићи у Подгорима су из Хота, Ђоновићи у Брчелима из Миридита, Иличковићи из Куча, а Поповићи из Скадра. У Лимљанима живи старо братство Клисићи. Из племена Бољевића је био у 17. вијеку владика Руфим. Из истог племена је и владика Арсеније Пламенац, који је у периоду 1781—1784. управљао Црном Гором.

На домаку Жабљака, Бара, и Скадра Црмница је била на удару Турцима, те је била од њих више зависна него други даљи крајеви Црне Горе.

Црмнички партизани су у Другом светском рату имали око 500 жртава. Под патосом читаонице у Подгори пред тринаестојулски устанак 1941. године партизани су сакрили 72 пушке, 2 пушкомитраљеза, 1 митраљез, 6 сандука муниције и 5 сандука ручних бомби. За овај магацин били су одговорни Блажо Љутица и Јован Томовић. Иста количина оружја и муниције била је у складишту села Лимљани. У магацину у сеоцима било је око 50 пушака, 2 пушкомитраљеза и већа количина муниције и бомби. Магацин је чувао Мило М. Орландић.[3]

Насељена мјестаУреди

Сљедећа насељена мјеста се налазе у области:

 
Вир је најважније мјесто у Црмници

ЗанимљивостиУреди

Црмничани су били сујевјерни, вјеровали су у вјештице, па их митрополит Петар 1830. године кори: Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним србским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, неголи јевангелије Христово... [4]

Машо Ђуровић, који је и сам био Црмничанин, у својој здравици поручује Николи I: Сачувај те Бог и крсна слава, господаре:...од љубоморе црмничке...

У говору локалног становништва ова област се назива Црмица, а њени становници Црмичани.

Манастири и црквеУреди

У Црмници се налазе три манастира и више цркава Српске православне цркве:

Познати ЦрмничаниУреди

Види јошУреди

ЛитератураУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Младеновић, Александар (1996). Писма: (избор) / владика Данило, владика Сава, писмо 120. Цетиње: Обод. 
  2. ^ Шуфлај, Милан. Срби и Арбанаси. Загреб. 
  3. ^ Устанак народа Југославије 1941., зборник, књига прва, Војноиздавачки завод ЈНА "Војно дело", Београд, 1962.. стр. 706-716.
  4. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Црмничанима 9. августа 1830., стр. 184., 185. Цетиње: Светигора. 

GalleryУреди

 
Црмница, као једна од језерских жупа у XI вијеку.