Мићо Ракић
Милорад Мићо Ракић (Босански Петровац, 25. септембар 1922 — Сарајево, 29. децембар 2007) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СР Босне и Херцеговине и амбасадор СФР Југославије.
| мићо ракић | ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Лични подаци | ||||||
| Датум рођења | 25. септембар 1922. | |||||
| Место рођења | Босански Петровац, Краљевина СХС | |||||
| Датум смрти | 29. децембар 2007. (85 год.) | |||||
| Место смрти | Сарајево, Босна и Херцеговина | |||||
| Деловање | ||||||
| Члан КПЈ од | 1941. | |||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | |||||
| Чин | мајор у резерви | |||||
| Председник ССРН БиХ | ||||||
| Период | 1972 — 1978. | |||||
| Претходник | Тодо Куртовић | |||||
| Наследник | Сеид Маглајлија | |||||
| Одликовања |
| |||||
Биографија
уредиРођен је 1922. у Босанском Петровцу, где је завршио основну школу. У Бањалуци је похађао Средњу техничку школу, али је почетак Другог светског рата прекинуо његово школовање.[1]
Учесник је Народноослободилачког рата од 1941. године. Исте године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Током рата налазио се на дужностима секретара Окружног комитета СКОЈ-а, члана Политиког одељења бригаде, члана Покрајинског комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину и др. Демобилисан је из Југословенске армије у чину мајора.[1][2]
Након ослобођења, од 1945. до 1951. био је члана Обласног комитета КПЈ за источну Босну, био секретар Покрајинског комитета СКОЈ за Босну и Херцеговину, а потом од 1951. до 1960. организациони секретар Народне омладине Југославије. Био је секретар Среског комитета КПЈ у Травнику и Бањалуци. У послератним годинама је завршио је средњу школу и 1965. Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић” у Београду, а потом је студирао на Правном факултету у Сарајеву.[1][2]
Биран је за народног посланика Народне скупштине НР Босне и Херцеговине, где је био секретар Организационе и Изборне комисије. Од 1960. до 1967. био је на сталном раду у Савезној конференцији Социјалистиког савеза радног народа Југославије и секретар Организационе комисије. Септембра 1967. прешао је у дипломатску службу СФР Југославије и био амбасадор у Уганди, од 1967. до 1970.[2] и амбасадор у Сједињеним Америчким Државама, од 1970. до 1984. до 1987. године.
Био је члан Главног одбора Народног фронта Босне и Херцеговине, а у два мандата од 17. фебруара 1972. до 16. октобра 1975. и од 16. октобра 1975. до 7. јул 1978. био је председник Републичке конференције Социјалистиког савеза радног народа Босне и Херцеговине (ССРН).[3][4][5] Новембра 1976. изабран је за члана Председништва СР Босне и Херцеговине и на овој дужности је био и у наредном мандату од априла 1978. до априла 1982. године.
За члана Централног комитета Савеза комуниста Босне и Херцеговине биран је на више конгреса, а био је и члан Организационог секретеријата ЦК СК Босне и Херцеговине. На Осмом конгресу СКЈ, децембра 1964. биран је за члана Ревизионе комисије СКЈ, а на Дванаестом конгресу СКЈ, јуна 1982. за члана Централног комитета СКЈ.[2]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден заслуга за народ другог реда, Орден братства и јединства другог реда, Орден за храброст и др.[1]
Референце
уреди- ^ а б в г Ko je ko 1957, стр. 596.
- ^ а б в г Ko je ko 1970, стр. 880.
- ^ Hronologija 3 1980, стр. 332.
- ^ Hronologija 3 1980, стр. 387.
- ^ „Мићо Ракић — председник РК ССРН БиХ”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 5. 2. 1972. стр. 5.
Литература
уреди- Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
- Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
- Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom III 1945—1979. Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju. 1980. COBISS.SR 1539739598
