Напади НОВЈ на Окучане јануара 1943.

У другој половини јануара 1943, након шестодневних борби за Воћин, 12. славонска дивизија оријентисала се према Посавини. У склопу напада на комуникацију и концентрацију немачких трупа за операцију Вајс I, 12. славонска бригада напала је 22. јануара Немце, усташе и домобране у утврђеном гарнизону Окучани. И поред знатног залагања, напад је одбијен, па се 12. бригада након осмочасовне борбе вратила на полазне положаје. Напад је поновљен 28. јануара, такође без успеха.

Напади НОВЈ на Окучане јануара 1943
Део Другог светског рата
Време јануар 1943. Место западна Славонија Исход Успех немачког Вермахта у одбрани Окучана Успех НОВЈ у разарању комуникација
Сукобљене стране
Народноослободилачка војска Југославије	Немачки Вермахт Снаге НДХ
Команданти и вође
Петар Драпшин, командант Дванаесте славонске дивизије	Генерал Рудолф Литерс (нем. Rudolf Lüters), командант Корпуса Хрватска
Укључене јединице
Дванаеста славонска дивизија НОВЈ	делови Корпуса Хрватска и помоћне јединице Прва горска дивизија НДХ Трећа усташко-домобранска дивизија НДХ
Јачина
2.800 војника	око 8.000 војника

У периоду од 22. до 31. јануара 12. бригада и остале јединице 12. славонске дивизије извршиле су велики број напада на комуникацију Београд-Загреб, извршили обимна разарања и изазвали прекид саобраћаја.

Током целог рата, услед равног терена, јаке утврђености, присуства јаких снага и одличне комуникацијске повезаности, снаге НОВЈ ни једном нису успеле да заузму неки гарнизон на комуникацији Загреб-Београд. На тој комуникацији вршена су међутим непрекидно интензивна диверзантска дејства

Након напада на Окучане и на комуникацију, 12. дивизија извела је 1. фебруара напад на Пакрац и Липик.

План напада

20. јануара 1943. отпочела је операцију Вајс I, и Врховни штаб НОВ и ПОЈ издао је општу директиву свим снагама да интензивирају дејства на комуникације и непријатељске гарнизоне у циљу садејства са нападнутим снагама Првог хрватског и Првог босанског корпуса НОВЈ. Дванаеста славонска дивизија, која је формирана 30. децембра 1942, управо је окончала своју прву операцију - напад на Воћин. У складу с овом директивом, ради непосреднијег садејства, пренела је тежиште своје активности у Посавину.

У област Посавине у том периоду, поред снага 714. дивизије, територијалних и полицијских немачких батаљона и снага НДХ, стигла је у то време 187. резервна дивизија. Ова дивизија требало је једним делом да учествује у операцијама у Босни, а другим да појача одбрану комуникације.

За сам напад на Окучане штаб дивизије одредио је 12. славонску бригаду, а друге две бригаде добиле су задатак да уништавају комуникације и одбију покушаје интервенције са свих страна.

Штаб 12. славонске бригаде, у уводном делу борбене заповести, обратио се борцима: „Окучани су чувени по звјерском убијању српског становништва и уништавању њихових села. Због тога непријатеља треба немилосрдно уништавати. Штаб бригаде захтјева да се непријатељ ликвидира и Окучани ослободе још у току ноћи, јер продужавање борбе по дану је неизвјесно због равног терена и главне жељезничке пруге Загреб - Београд"

У Окучанима се према обавештајним подацима налазила посада од: 400 немачких војника, 150 домобрана, усташа и жандарма, ојачана водом тенкова. Непосредно пред напад 12. славонске бригаде, у железничку станицу Окучани ушла је композиција са 8 путничких вагона, у којима се налазило 150 немачких војника. Доласком железничке композиције број њемачких војника повећао се на 550, а укупан број осовинских снага у Окучанима на 700 војника. Бројно стање 12. славонске бригаде у том периоду износило је око 1.200 бораца.

Одбрана посаде у Окучанима састојала се од два појаса: спољњег обезбеђења и чвора одбране који се налазио у центру града и на железничкој станици.

Ток борбе

Да би стигла на полазни положај за напад, 12. бригада морала је у два дана да маршем пређе 80. километара по врло хладном времену, савлађујући препреке.

Напад је почео 22. јануара у 22 часа. Штаб 12. дивизије настојао је да брзим привлачењем снага из даљине постигне изненађење. Међутим, догодило се супротно. Од својих шпијуна и обавештајаца на терену Немци су добили обавештење о нападу, па су пред сам напад добили појачање, Батаљоне 12. бригаде приликом прилажења спољној линији одбране дочекала је ураганска ватра. Штавише, већ на самом почетку борбе немачке снаге прешле су у противнапад.

Упркос неповољном развоју догађаја на самом почетку, делови 12. бригаде успели су да продру у град. Први батаљон ојачан 1. четом 2. батаљона успео је да се под борбом пробије до саме железничке станице, где је био изложен жестокој ватри и немачким противнападима. немачки војни воз који је крстарио пругом својом ватром веома је отежавао маневар.

Други батаљон водио је жестоку борбу око школе, Соколског дома, Ватрогасног дома и општине.. Трећи батаљон се у наступању према електричној централи, млину, баракама и жандармеријској станици нашао у тешкој ситуацији, прикован ватром на брисаном простору, па је јуришем, трпећи губитке, морао да се избори за прилаз. Четврти је, нападајући са југоистока, постигао знатне успехе, заробивши 21 домобрана, 4 официра, 3 немачка војника, 1 усташу, 1 жандарма и 3 полицијска агента.

Након осмочасовне борбе, 12. бригада била је присиљена да прекине напад и повуче се на полазне положаје, да би избегла изложеност надмоћној непријатељској ватри при дневном светлу у равници. Приликом напада претрпела је тегубитке од 28 погинулих и 47 рањених бораца. Непријатељски губици процењени су на „око 120 погинулих и рањених и велику материјалну штету“.:

16. омладинска бригада „Јожа Влаховић“ и 17. славонске бригаде извршиле су нападе на Драгалић, Рајић, Рожданик и Пакленицу, као и рушење главне железничке пруге.

25. јануара поновљен је напад на пругу, а 28. јануара 12. славонска бригада још једном је напала на Окучане, уз поновни напад осталих снага на железничку пругу, Драгалић, Рајић, Рожданик и Пакленицу. Напад на Окучане имао је демонстративан карактер, а главни циљ била је ликвидација бункера и обезбеђења на прузи и њено минирање. Овим нападима железничка пруга Загреб-Београд разорена је на шест места, у дужини од 5 km, на оба колосека. Саобраћај је обустављен у првој фази напада 48 сати, а у другој, са краћим интервалима, био је у прекиду седам дана.

У оперативном извештају од 28. јануара 1943. командант Корпуса Хрватска генерал Рудолф Литерс обавестио је о овим нападима опуномоћеног генерала у Хрватској Едмунда Глеза фон Хорстенауа:

Још од 22. јануара траје непрекидна активност на главну железничку пругу Загреб - Београд и северно од пруге. Извршен је напад на Окучане, Нову Градишку и главну железничку пругу. Железничка пруга је разорена, а саобраћај прекинут. Не може се предвидјети колико ће трајати оправка. Народ бежи у правцу севера пред немачком војском. Српска села: Боровац, Голеши и Милисавци разорена су. Ухваћено је 85 сељака који су упућени у логор Јасеновац. Данас 28. јануара 1943. године око 23 сата 12. славонска бригада извршила је поново јак напад на Окучане и главну железничку пругу, Рајић, Рожданик, Пакленицу и Драгалић.

Ради супротстављања, у Новску, Окучане и Нову Градишку пребачени су додатни делови немачке 187. дивизије. Немци су са неколико организованих противудара тежили да захвате у клешта 12. славонску дивизију, и униште је у обухвату. У противудару, уз подршку 15 авиона, учествовали су делови немачке 187. дивизије, 1. горске дивизије, 3. домобранске дивизије и посаде из упоришта између Новске и Нове Градишке. Ове операције окончане су неуспехом, а делови 12. дивизије извршили су још неколико рушења на прузи 28-31. јануара.

Након тога 12. славонска дивизија преоријентисала се на унутрашњост и 1. фебруара 1943. извршила је концентричан напад на гарнизоне Пакрац и Липик.

Додатна литература

• Јован Кокот. Дванаеста пролетерска славонска бригада - Београд : Војноиздавачки и новински центар, 1987. Архивирано из оригинала 24. 06. 2011. г.