Оравица
Оравица (рум. Oraviţa, нем. Orawitz, мађ. Oravicabánya) град је у Румунији. Он се налази у западном делу земље, у историјској покрајини Банат и близу границе са Србијом. Оравица се налази у оквиру жупанији Караш-Северин. Град Оравица обухвата и насељена места Агадићи, Брадишору де Жос , Броштени , Марила, Ракитова и Чиклова Монтана.
| Оравица Oraviţa | |
|---|---|
.JPG) Оравица | |
 Грб
| |
| Административни подаци | |
| Држава |  Румунија |
| Жупанија | Караш-Северин |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2021. | 7.739[1] |
| Агломерација (2021.) | 9.346 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 02′ 25″ С; 21° 41′ 07″ И / 45.040278° С; 21.685278° И |
| Површина | 168,9 km² km2 |
  Оравица Оравица на карти Румуније | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Јон Гога |
| Веб-сајт | |
| www.oravita.ro | |
Оравица је према последњем попису из 2021. године имала 7.739 становника.
Географија
уредиГрад Оравица налази се у источном делу историјске покрајине Банат, око 110 km јужно до Темишвара.
Оравица се налази у средишњем, брежуљкастом делу историјске покрајине Банат. Град је смештен на западним падинама Карпата, неких 30 km источно од Вршца. Западно од града почиње Панонска низија.
Историја
уредиТо је важно рударско место[2], и седиште среза у Лугошком округу. Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Ракаждијском округу, Новопаланачког дистрикта. Ту се налазе тада: рудник сребра, рудник бакра, поштанска станица, подуправни подуред и римокатоличка црква. Становништво је било измешано немачко и влашко.[3]
Оравица је врло рано у првој половини 19. века добила позоришну зграду. Када је 1817. године одржавана позоришна представа у ложи је седео аустријски цар.[4]
Дана 28. августа 1854. године отворена је жељезничка пруга (гвоздени пут) дуга 7 km, између Оравице и Базјаша.[5] У Оравици је 14. септембра 1871. године био државни вашар.[6] Државно Жељезничко друштво је у Оравици имало фабрику - Рафинерију петролеума, у којој се десила велика експлозија марта 1897. године.[7]
Месну гимназију су похађали Срби ученици не само из околине него и Србије. Тако су 1839. године ту учили Владимир Јакшић, Арсеније и Аксентије Туцаковић. Њих тројица превели су у Оравици на српски језик дело "Ла Перуз, позоришна игра"[8] које је одштампано у Крагујевцу. Гимназију је ту завршио и млади Бечкеречанин Ђорђе Радић, потоњи пољопривредни стручњак и практичар, аутор више књига, календара и других радова.[9] Почетком 20. века у Оравици су мушка и женска грађанска школа.
Код Оравице се осамдесетих година 19. века отворила нова климатска бања "Марила".[10]
Маја 1924. године харала је епидемија колере у Оравици. Ту је 30 оболелих особа умирало.[11] Године 1925. у румунском делу Баната оформљени су нови окрузи. у Оравици је установљено седиште Северинског округа.[12]
Срби у Оравици
уреди
Парох оравички поп Петар Јорговић био је пренумерант Стојковићеве "Физике", 1801. године. Још је 1824. године географску књигу набавио претплатом у Вршцу, Александар Петровић ученик из Оравице.[13] Трговац оравички Василије Петровић је био пренумерант "Банатског алманаха" 1827. године. Збирку народних српских песама коју је Вук сачинио, претплатом је прибавио 1845. године, Јосиф Јовановић трговачки калфа из Оравице.[14] Правничку књигу о угарским законима набавио је 1845. године Александар Петровић "от Чудановице" у Оравици. Млади трговац Марко Павловић је 1857. године купио историјско дело о Александру Македонском, преведено на српски језик.[15]
Срби у Оравици су 1855. године скупили прилог за подизање споменика песнику и владици Лукијану Мушицком у Карловцу. Приложили су поред гостију мештани: Алекса Петровић, Марко Павловић трговац, Ана Манџука, Тодор Деметровић трговац и Јова Лацковић кулунџија.[16] Василије Петровић (са Син и Друштвом) био је трговац 1857. године. За јавног нотара (бележника) у Оравици постављен је 1860. године Стефан Лебановић. у то време у месту је државни актуар грунтовних књига Јован Јовановић Митровчан.
Иконописац Ђока Путник (из Беле Цркве) је 1863-1865. године учио сликање у Оравици, код мајстора Михајла Поповића.[17] Михајло Поповић (умро 1865) се ту родио, живео и умро. Био је ожењен Румунком која није знала српски језик. Сликарство је учио код познатог иконописца Павела Ђурковића када је овај сликао православну цркву у Оравици. Један од познатих Михајлових ученика је и румунски иконописац Попескул.
Од 1863. године радила је (и 1877) у месту српска трговачка фирма "Павловић и син". Основао ју је Марко Павловић са сином Антонијем, а бавили су се мешовитом трговином.[18]
Почетком 20. века у Оравици су Срби основали своје Тамбурашко и Певачко друштво. Пред Нову годину су организовали забаву, а највише заслуга за покретање друштвеног живота имао је Михаило Богдановић званичник тамошње Народне банке. Поп Мита Шајић из Јасенова, постављен је у то време за катихету српској деци у Оравици.[19]
Становништво
уредиУ односу на попис из 2002., број становника на попису из 2011. се смањио.
| 1966. | 1977. | 1992. | 2002. | 2011. |
|---|---|---|---|---|
| 9.912 | 14.987 | 15.293 | 15.222 | 11.382 |
Матични Румуни чине већину градског становништва Оравице, а од мањина присутни су Мађари и Роми. До средине 20. века у граду су били знатно бројнији Јевреји и Немци.
| Оравица[20] | |
|---|---|
| језик | вера |
укупно: 4.079 Римокатол. 2.440 (59,81%) Православци 1.403 (34,39%) Јевреји 101 (2,47%) Калвинисти 59 (1,44%) Гркокатолици 39 (0,95%) Лутерани 36 (0,88%) Унитаристи 1 (0,02%)
| |
Напомена: У рубрици осталих језика највећи број особа исказао је чешки језик.
Референце
уреди- ^ „Tab8. Populația stabilă după etnie – județe, municipii, orașe, comune”. Institutul Național de Statistică din România. јул 2013. Архивирано из оригинала 18. 01. 2016. г. Приступљено 5. 8. 2013.
- ^ "Школски лист", Нови Сад 1859.
- ^ Ј.Ј. Ерлер: "Банат", Панчево 2003.
- ^ Правда", Београд 1933.
- ^ "Световид", Беч 1854.
- ^ "Глас народа", Нови Сад 1871. године
- ^ "Застава", Нови Сад 1897.
- ^ Тихомир Ђорђевић: "Из Србије кнеза Милоша", Београд 1922.
- ^ "Тежак", Београд 1922.
- ^ "Српска независност", Београд 1882.
- ^ "Време", Београд 28. мај 1924.
- ^ "Време", Београд 1925.
- ^ Василије Булић: "Земљеописанија всеопшћег", први део, Будим 1824.
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме...", друга књига, Беч 1845. године
- ^ К. К. Руф: "Живот Александра Великог...", Беч 1857.
- ^ "Србски дневник", Нови Сад 1855. године
- ^ "Српски сион", Карловци 1901. године
- ^ Kastner, Leopold; Machan, Rudolph: "Handels- und Gewerbe-Adressbuch des österreichischen Kaiserstaates" (1867—1877), Беч 1877.
- ^ "Застава", Нови Сад ????
- ^ „Језички и верски састав становништва Краљевине Угарске по насељима, Попис 1910. године”. Архивирано из оригинала 13. 1. 2018. г. Приступљено 9. 4. 2019.
