Орангутан
Man of the woods.JPG
Суматрански орангутан
Научна класификација e
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Primates
Подред: Haplorhini
Инфраред: Simiiformes
Породица: Hominidae
Потпородица: Ponginae
Elliot, 1912
Род: Pongo
Lacépède, 1799
Типска врста
Simia pygmaeus
Linnaeus, 1760
Врсте

Pongo pygmaeus
Pongo abelii
Pongo tapanuliensis

Mapa distribuicao pongo.png
Карта распрострањености орангутана
Синоними

Faunus Oken, 1816
Lophotus Fischer, 1813
Macrobates Billberg, 1828
Satyrus Lesson, 1840

Орангутани (лат. Pongo) су род великих човеколиких мајмуна познати по својој интелигенцији, дугачким рукама и риђем крзну. Пореклом са Индонезије и Малезије, настањују једино прашуме острва Борнео и Суматре иако су нађени фосили са Јаве, у Вијетнаму и Кини. Постоје три живеће врсте из рода Pongo и потпородице Ponginae.

ИмеУреди

Реч орангутан долази од речи малајског и индонежанског језика orang што значи „особа, човек“ и hutan што значи „шума“, према томе orang hutan значи „шумски човек“.[1][2] Локално малајско становништво орангутане назива Maias и mawas.

Реч је први пут потврђена у енглеском језику 1691. године у облику orang-outang.

Име рода Pongo долази из 16. века од стране енглеског морнара Андруа Батела који описује два човеколика створења као Pongo и Engeco на месту код ушћа реке Конго. Данас се верује да је он описивао гориле, док су у 18. веку веровали да су орангутани сви велики мајмуни.

ОдликеУреди

Орангутани проводе највише свог времена на дрвећу,односно у крошњама где се паре,хране и спавају. Само мужјаци повремено силазе на тло у потрази за плодовима и другом храном. Сваке ноћи орангутани праве гнездо од лишћа и грања у коме ће спавати. Мање су друштвени од других мајмуна, а мужјаци и женке се састају само приликом парења,док се адолесцентне женке некад заједно крећу крпз шуму и 2-3 дана. Мајке остају с младунчетом док оно не напуни шест до седам година.[3]

Полни диморфизам је присутан код орангутана: женке су висине од 1,3 метара и тежине око 45 килограма, док зрели одрасли мужјаци могу бити 1,8 метара високи и тешки преко 118 килограма.[4] Одрасли мужјаци имају упадљиве велике образе и дужу длаку. Објављују свој положај отегнурим рикањем. Својим дугим ногама са распоном до 2.2 метра и стопалима којима може да се држи за гране,одлично је прилагођен животу у крошњама. Ноге су му врло савитљиве,а корен шаке,стопала,кукови и рамени зглобови могу да се окрећу у свим правцима.[3]

ПонашањеУреди

 
Удови орангутана су прилагођени за „арбореални” живот (на дрвећу)

Животни просторУреди

Зас разлику од осталих великих мајмуна, орангутани су најчешће као самотњаци у крошњама дрвећа у кишним шумама, где проводе највећи део дана. Највећи су становници дрвећа међу нелетећим сисарима. Могу се наћи и у мочварним шумама обалних подручја као и у шумама брдовитих подручја до 1.500 m надморске висине.

Орангутани су дневне животиње, а за ноћ граде гнезна у крошњи дрвећа од грана и лишћа И то обично сваке ноћи граде ново гнездо, а веома ретко поново користе исто. На тло силазе само ако нема начина да преко крошање доспеју на друго стабло. Тлом се крећу на сва четири екстремитета, када су веома опрезни и плашљиви. По крошњама дрвећа се пењу, ходају или се пребацују с гране на грану, хватајући се својим дугим рукама. Покрети су им спорији него, на пример, гибонски. Од кише и подневног сунда склањају се под велике листове, које обично и сами беру и држе над главом.

Орангутани комуницирају различитим звуковима. Мужјаци се дуго оглашавају како би привукли женке и представили се као опомену другим мужјацима. Припадници оба пола покушавају да застраше суседе низом ниских грлених звукова познатих као колективна „котрљајућа галама” (која се редом преноси од једног до другог до границе територије и даље).[5] Када су изнервирани, орангутани усисају ваздух кроз напућене усне, што је ствара звук који је познат као „пољубац вриском”. Када је узнемирена, дојенчад се оглашава меким сиренама.

ИсхранаУреди

Плодови су омиљена храна орангутана,али они једу и друге делове биљакамед,јаја и друге мале животиње попут гуштера,термита и младих птица.Орангутани припремају храну предњим ногама и зубима,гулећи биљке и плодове како би допрли до њихове сочне унутрашњости.Мајка и њен потомак хране се заједно у шуми,откидајући плодове и лишће са дрвећа.[3]

Таксономија и филогенетикаУреди

Две орангутанске врсте су једини постојећи чланови потфамилија Ponginae. Овај потфамилија обухвата и изумрле родове Lufengpithecus, који је живео у јужној Кини и Тајланду, пре 2-8 милиона година и Sivapithecus, који је живео у Индији и Пакистану пре од 12,5 до 8.5 милиона година. Ови мајмуни су вероватно живели у сувљим и хладнијим окружењима наго што су она данашњих орангутана. Верује се да је Khoratpithecus piriyai, који су живео у Тајланду, пре 5-7 милиона година, био најближи познати рођак орангутана. Највећи познати примат, био је Gigantopithecus, такође представник потпородице Ponginae. Живио је у Кини, Индији и Вијетнаму од пре 5 милиона до 100 хиљада година.

У суперфамилији Hominoidea, гибони су дивергирали током раног миоцена (пре о око 19.7 до 24.1 милиона година (према доказима молекулског сата), а орангутани су се одвојили од лозе афричких великих мајмуна пре око 15.7 до 19.3 милиона година.

Таксономија рода Pongo[6] Филогенија суперфамилије Hominoidea[7](Fig. 4)
Род Pongo
 Hominoidea

humans (genus Homo)

chimpanzees (genus Pan)

gorillas (genus Gorilla)

orangutans (genus Pongo)

gibbons (family Hylobatidae)

Популације на два острва су класификоване као подврсте, до 1996. Године. Тада су уздигнуте на статус врсте, а три различите популације на Борнеу су подигнуте на ранг подврста. Популација која се тренутно наводи као P. wurmbii може бити ближе Суматраском орангутану од осталих борнеанских подврста орангутана. Ако се потврди да је P. abelii уствари подврста P. wurmbii (Tiedeman, 1808), врсте P. pygmaeus, што није утврђено изван сумње, може бити да је то популација која је наведена као P. wurmbii (у том случају P. wurmbii ће бити млађи синоним за P. pygmaeus, док се једно од имена засад сматра млађим синонимом за P. pygmaeus, који ће имати предност за северозападни борнеански таксон).

Осим тога, познати су фосили који је описан под називом Pongo hooijeri (пронађени у Вијетнаму), и вишеструке фосилне подврсте, које су описане из више делова југоисточне Азије. Није јасно да ли пспадају у P. pygmaeus или P. abelii или, уствари, представљају различите врсте.

ГеномикаУреди

Геном суматранског орангутана је секвенциран у јануару 2011. Након човека и обичног чимпанзе, суматрански орангутан је постао трећа врста хоминида чији је геном секвенциран. Затим је секвенциран и геном борнеанске врсте орангутана.

Анализом генетичке разноликости утврђено је да је она мања код боорнеанског орангутана (P. pygmaeus) него у оних са Суматре (P. abelii), без обзира на чињеницу да на Борнеу има 6-7 пута више орангутана него на Суматри. Геномске релације су показале да су се ове две врсте разишле пре око 400.000, више него што се недавно и раније мислило. Такође, секвенцирање орангутанског генома је показало да је много спорије еволуирао него код од шимпанзи и људске ДНК.

Раније је било процењено да су се ове врсте међусобно филогенетски разишле пре 2.9 до 4.9 милиона година. Истраживачи се надају да ће ови подаци помоћи конзервацији и очувању угрожених мајмуна и битно помоћи бољем разумевању болести човека.

Борнеански орангутани имају 2n=48 хромозома у диплоидној хромозомској гарнитури.[8]

ВрстеУреди

Борнејски орангутанУреди

Борнејски орангутан (лат. Pongo pygmaeus) је незнатно већи од суматранског, а такође је и чешћи. У дивљини живи око 45.000 јединки. Животни век им је око 35 до 40 година у дивљини, док у заробљеништву могу да живе и до 60 година. Бебе остају с мајкама док не напуне 8 или 9 година. Орангутани имају дугачко детињство у поређењу с другим мајмунима. Води више усамљенички живот од суматранског рођака и чешће путује по земљи. То је због тога што нема природних непријатеља, док на Суматри живи суматрански тигар.

Суматрански орангутанУреди

Суматрански орангутан (лат. Pongo abelii) је ређа врста од две врсте орангутана. Ендемска је врста, што значи да живи само на индонежанском острву Суматри. Ови орангутани расту до 1,4 метра и мужјаци су тешки око 70 килограма. У дивљини може доживети 35-40, док у заробљеништву 60 година. Ови мајмуни користе оруђе, као гранчице, да би дошли до хране. Такође, користе велики лист као кишобран током честих прашумских киша. У дивљини их је остало само око 7.500 јединки.

СтатусУреди

 
Одрастао мужјак борнејског орангутана

Борнејски орангутан је угрожена животињска врста[9], док је суматрански орангутан критично угрожена врста[10] према IUCN Црвеној листи сисара. Обе врсте су сврстане у Апендикс I Вашингтонског споразума о заштити врста. Популација борнејског орангутана у дивљини броји око 50.000 јединки, а суматранског само 7.000—7.500 јединки. Орангутан је национална животињска врста у малезијској држави Сабах.

У последњих десет и више година, уништавање природног станишта орангутана је проузроковала сеча шума, копање рудника и шумски пожари.[11] Такође, томе је допринело и нелегално претварање огромних тропских шума у плантаже палминог уља.[12] Поједини научници верују да ће стални пораст ових плантажа довести до истребљења орангутана до 2012. године.[13] Ловокрадице убијају мајке да би украли бебе орангутана и користили их као кућне љубимце.

ЗанимљивостиУреди

  • О орангутанима је писао још римски писац Плиније. Описао их је као веома зле животиње, сличне човеку. Ходају час на две, час на четири ноге. Пошто су веома брзе, тврдио је да се могу ухватити само онда када остаре или се разболе.

РеференцеУреди

  1. ^ „Orangutan Foundation International: All About Orangutans”. Архивирано из оригинала на датум 27. 10. 2005. Приступљено 1. 8. 2006. 
  2. ^ „Tracking Orangutans from the Sky”. PLoS Biol. 3 (1): e22. 2004. doi:10.1371/journal.pbio.0030022. 
  3. ^ а б в David Burnie,Animal 2001,Dorling Kinderslay limited,London
  4. ^ „Sumatran Orangutan Society”. Архивирано из оригинала на датум 14. 11. 2006. Приступљено 1. 4. 2007. 
  5. ^ „Arhivirana kopija”. Архивирано из оригинала на датум 14. 9. 2011. Приступљено 14. 9. 2011. 
  6. ^ Groves, C.P. (2005). Wilson, D.E.; Reeder, D. M., ур. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (на језику: енглески) (3 изд.). Baltimore: Johns Hopkins University Press. стр. 183—84. ISBN 0-801-88221-4. OCLC 62265494. 
  7. ^ Israfil, H.; Zehr, S. M.; Mootnick, A. R.; Ruvolo, M.; Steiper, M. E. (2011). „Unresolved molecular phylogenies of gibbons and siamangs (Family: Hylobatidae) based on mitochondrial, Y-linked, and X-linked loci indicate a rapid Miocene radiation or sudden vicariance event” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 58 (3): 447—55. PMC 3046308 . PMID 21074627. doi:10.1016/j.ympev.2010.11.005. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 10. 5. 2012. 
  8. ^ Homologies Between Human and Animals. Institute of Cytology and Genetics, SB RAS Novobrisk.
  9. ^ Eudey, A. & Members of the Primate Specialist Group (2000). Pongo pygmaeus. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 25. 8. 2006. 
  10. ^ Eudey, A. & Members of the Primate Specialist Group (2000). Pongo abelii. IUCN Red List of Threatened Species. Version 2006. International Union for Conservation of Nature. Приступљено 11. 5. 2006.  Database entry includes justification for why this species is critically endangered
  11. ^ Rijksen, H.D. & Meijaard, E. (1999). Our Vanishing Relative: The Status of Wild Orang-utans at the Close of the Twentieth Century. Boston: Kluwer Academic Publishers. 
  12. ^ Documents | Friends of the Earth
  13. ^ Five years to save the orang utan | Environment | The Observer, Приступљено 17. 4. 2013.

ЛитератураУреди

  • Rijksen, H.D. & Meijaard, E. (1999). Our Vanishing Relative: The Status of Wild Orang-utans at the Close of the Twentieth Century. Boston: Kluwer Academic Publishers. 

Спољашње везеУреди