Отворите главни мени

Оџаклија (турски: ocaklı) се у старим српским кућама називала просторија која има огњиште са зиданим димњаком[1] Често је то била гостинска, али се овај термин користио и за само огњиште у главној просторији у кући. Касније, развојем архитектуре и повећањем броја просторија у кућама, ова просторија добила је улогу кухиње.[2] Оџаклијом се понекад назива и само огњиште у просторији.

Израз „оџаклија” настао је од турске речи „ocak”, што значи огњиште, пећ, шпорет, као и породица, дом.[3]

Изглед, функција и развој просторијеУреди

 
Огњиште у кући породице Матић у Вранићу
 
Огњиште у кући породице Матић у Вранићу
 
Слика "Оџаклија" Ђорђа Крстића

Прве, најједноставније куће састојале су се само из једне просторије, која је имала вишеструку намену и формирале су се према потреби. Развојем зграда за становање јавља се и вишепросторност стамбених зграда и јављају се просторије посебних намена. Уз куће се почела дограђивати још једна просторија, па се тако она већа издваја као „гостинска соба”, соба за окупљања — оџаклија (која се називала и једноставно „кућа”). Мања просторија се називала једноставно „соба”.[4]

У оџаклију се улази директно споља, или са трема, а из ње у собу,[5] односно у остале собе које се, када их има више, наслањају на оџаклију.[4] Просторија редовно има оџак (огњиште) уз преградни зид који је одваја од собе. Старинске оџаклије имале су интересантне оџаке (димњаке) који се понекад у горњем делу шири од своје основе. Јован Цвијић пише да се димњак наткривен ћерамидом зове комин, а онај откривени гологлави.[6][7]

Оџаклија је у почетку била главна просторија у кући и служила је за социјална окупљања, да би, развојем стамбеног простора, добила намену кухиње, односно просторије у којој се обављају кућни послови, првенствено за кување и прање, као и за чување пољопривредних производа и намирница.[8] Из оџаклије су се касније развиле друге наменске просторије, каква је, на пример, остава.[9] Крајем 19. века џаклија губи своју привредну намену и остаје све мања. Почетком 20 века, појавом штедњака, огњиште нестаје из ове просторије и она се претвара у кухињу.[10]

Оџаклија у уметностиУреди

Интересантан податак представља чињеница да су управо једну оџаклију у Пироту, игром случаја, око 1883. године истовремено насликала два наша велика сликара, Паја Јовановић и Ђорђе Крстић. Они су се, сваки на свом пропутовању кроз Србију, срели управо у тој кући, код једног пиротског домаћина. На обе слике приказано је исто огњиште у малој просторији, величине обичне пушнице или омање шупе. Ђорђе Крстић је своју слику изложио на изложби у Градској касини, коју је априла 1884. организовало Друштво пријатеља уметности.[11] Слика је 1911. године, четири године после ауторове смрти, пренета у Народни музеј. Паја Јовановић је своју овом музеју поклонио 1947. О том догађају он је, приликом посете музеју исте године, рекао: „Сећам се, седели смо у тој кујни пиротског сељака, доброг човека, и сликали је у једном трену. Лепо би било да уз ову Ђокину у нашем музеју буде и она моја. Носио сам је свуда са собом, преживела је чак и бомбардовања и битку за Беч, нашао сам је после рата у свом похараном атељеу и сада донео са собом.[12]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Вујаклија, Милан (1986). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. стр. 651. COBISS.SR 30905103
  2. ^ Петровић, Драгољуб; Капустина, Јелена (1905). „Из лексике Качера”. Српски дијалектолошки зборник. Београд: САНУ : Институт за српски језик. Књ. 1: 198—199. Приступљено 25. 9. 2018. COBISS.SR 18167554
  3. ^ Tursko-srpski - srpsko-turski rečnik. Beograd: Јасен. 2005. стр. 169. ISBN 978-86-85337-12-3. COBISS.SR 126223372
  4. 4,0 4,1 Хасанбеговић & 1965-1966, стр. 107
  5. ^ Влаховић 1991, стр. 253
  6. ^ Цвијић 1922, стр. 368
  7. ^ Хасанбеговић & 1965-1966, стр. 103-104
  8. ^ Милић-Криводољанин 1 1954, стр. 55
  9. ^ Милић-Криводољанин 1 1954, стр. 59
  10. ^ Милић-Криводољанин 1 1954, стр. 61
  11. ^ „Đorđe Krstić (1851—1907)”. Ризница српска. Приступљено 25. 9. 2018. 
  12. ^ Петровић, Петар (2012). „ЈЕДНА „ОЏАКЛИЈА” НА ДВА НАЧИНА”. Политикин забавник. 3132. Приступљено 22. 9. 2018. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди