Патријарх српски Никон
Никон I је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1419. до 1435. године.[1]
| Патријарх српски Никон I | |
|---|---|
| Архиепископ пећки и патријарх српски | |
| Године | (1419—1435) |
| Претходник | Кирило I |
| Наследник | Теофан I |
На трону Српске цркве је био у време владавине деспота Стефана Лазаревића. Најранији помен о овом српском јерарху забележио је у Похвали кнезу Лазару 1419/1420. године Антоније Рафаил, књижевник грчког порекла који је избегао у Србију. Један панегирик-похвала писан је 1424/1425. по налогу патријарха Никона. Тих година је деспот Стефан сазвао сабор у рудничкој Сребрници, где је одредио Ђурђа Бранковића за свог наследника. На сабору је био присутан и патријарх Никон. Унија је била покушај да се православцима наметне власт папе и Римокатоличке цркве на Васељенском сабору у Фиренци 6. јула 1439. у тренутку када Балкан, Византија и остале православне земље нису могле да се одупру османским освајањима. Тражили су помоћ од западних хришћана, а Ватикан их је дочекао уценом.
У Јеванђељу које је око 1428. преписао монах Доситеј у дужем запису сачувано је сведочанство о тешком стању у Србији после смрти деспота Стефана. Захваћени паничним страхом пред турским надирањем, људи су бежали и збуњени лутали да нађу склониште где се Турчин још није појавио. У таквим тешким приликама на окупу су били деспот Ђурађ, патријарх Никон и сабор. Патријарх Никон је из своје резиденције манастира Жиче морао да се склони у Подунавље, где се одржао сабор. Постоје различита мишљења о месту одржавања сабора. Ипак, преовладава мишљење да је оно било у Београду.
Патријарх Никон је заслужан не само за српски црквени и уметнички живот него и за књижевност. На његов захтев Константин Филозоф је написао Живот Деспота Стефана, једно од најзначајнијих дела српске средњовековне књижевности.
Последњи помен о патријарху Никону је из 1435. у једном запису рукописног Триода који је преписао ђакон Арсеније.
Референце уреди
- ^ Вуковић 1996, стр. 378.
Литература уреди
- „Никон (патријарх српски)”. Народна енциклопедија. Загреб: Библиографски завод. 1927.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Поповић, Јелена Р. (2014). „Положај Српске православне цркве у последњим деценијама српске Деспотовине” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 73 (1): 151—160.
