Отворите главни мени

Петар Костић (књижевник)

(преусмерено са Петар Костић (свештеник))

Петар Костић Бројанин (Призрен, 12. јун 1852Скопље, 12. јул 1934) био је српски књижевник, сенатор, ректор и национални радник.[1]

Петар Костић
Петар Костић.gif
Пуно имеПетар Костић
Датум рођења(1852-06-12)12. јун 1852.
Место рођењаПризрен
 Османско царство
Датум смрти12. јул 1934.(1934-07-12) (82 год.)
Место смртиСкопље
 Краљевина Југославија

Породично пореклоУреди

Пореклом је из знамените бродске породице Лековци. Његова стрина Божана је последња хришћанка која је рођена, живела и умрла у Гори 1856. године.[2] О себи и кући у Призрену бележи: "Као што сам напред навео, ја сам се родио 12/25. јуна 1852. године, у уторак, а у бившој нашој кући, у садашњој улици св. Прокопија, која се налази прва с десне стране при уласку у ту улицу, а у њеној старој згради, јер на место нове зграде са две улице био је тада чардак са отлуканом, а на доњем спрату, при земљи, ахар (коњушница).[3]

Призренска богословијаУреди

Одмах након тога ступио је на дужност наставника Призренске богословије.[1] Током 1880. постао је управник богословије.[1] Писао је писма српској влади о стању у Старој Србији. Једно његово писмо о политичком стању ухватили су чланови Призренске лиге, па су га турске власти затвориле у Битољу.[1] Ослобођен је након руских и српских ургенција, али уз услов да заувек напусти Османско царство.[1] Након боравка у Београду ипак му је омогућено да се 1881. врати у Призрен.[1] По смрти ректора И. Ставрића замењивао је ректора, a за управника (ректора) постављен је 27. децембра 1882. године и био је до 4. априла 1889. године, четврти по реду ректор ове богословије. Отишао је 1884. у Цариград да тражи дозволу за штампање школских књига за школе у Старој Србији.[1] Дозволу је добио током 1885.[1] И када се 1889. окончао његов мандат ректора боголсовије и даље је био повереник српске владе, а са турским властима је преговарао о богословији и другим школама у Старој Србији. Као председник просветне комисије подизао је школе, постављао учитеље и обезбеђивао финансирање и књиге.[1] Говорио је турски и албански. У Призрену се у време његовога управљања богословијом налазио и његов пријатељ руски конзул Иван Јастребов, који је својом дипломатском активношћу штитио Србе на Косову и Метохији, настојећи да спречи њихово исељавање и десрбизацију.

У Солуну и СкопљуУреди

Основао је Српску гимназију у Солуну и био њен директор од 1894. до 1897. године.[1] У Призренску богословију вратио се 1897. Убрзо је дошао у сукоб са рашко-призренским митрополитом Дионисијем, па су га преместили 1898. у Скопље.[1] Затим је, по потреби службе, радио у Митрополији у Скопљу и вршио низ важних поверљивих националних послова за време Турске.

Повратак у ПризренУреди

Био је незадовољан премештањем у Скопље, па му је 1901. одобрен повратак у Призрен, где је од 1901. до 1920. био секретар Рашко–призренске митрополије.[1] Пензионисан је као професор Призренске богословије 1922. године. Један је од најистакнутијих српских првака у Старој Србији. Учесник је Прве српске конференције (1908) Срба у Османском царству и један од оснивача Српске демократске лиге. Током 1909. био је председник скупштине Срба у Османском царству.[1] Током Првога светскога рата интерниран је 1916. у Бугарску, а окупатори су уништили његову библиотеку и архиву.[1] Објавио је четири књиге и на десетине радова у периодици, углавном из историје културе Призрена и Старе Србије. Записивао је српске народне обичаје и обреде у Старој Србији. Писао је и о народном, просветном и црквеном животу Срба у Призрену. Спасио је многе српске драгоцености, којима је запуштањем претила сигурна пропаст.

БиблиографијаУреди

РеференцеУреди

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 Матица српска Одабране биографије том 5[мртва веза], Приступљено 23. 4. 2013.
  2. ^ Станковић 2000, стр. 90.
  3. ^ Петар Костић - Аутобиографија, Призрен, (1997). стр. 31.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди