Плејбој (часопис)

Плејбој (енгл. Playboy) амерички је еротски часопис намењен мушкарцима, који је раније штампан, а сада је доступан онлајн. Овај часопис су Хју Хефнер и његови сарадници основали 1953. године у Чикагу, делом користећи иницијалну позајмицу Хефнерове мајке у износу од $1,000. Плејбој је лансирао дуплерицу која се одмотавала и где се налазила фотографија обнажене девојке — девојке месеца.[3] Прва девојка која се појавила на дуплерици је била Мерилин Монро. Сликати се за Плејбој је ускоро постала ствар престижа и често одскочна даска за каснију успешну каријеру. Најпознатији пример непознате девојке месеца која је касније постала славна је Памела Андерсон.[4] Многе познате жене су се сликале за насловнице овог часописа међу којима су Фара Фосет, Ана Никол Смит, Доли Партон, Синди Крафорд, Кејт Мос, Мадона, Викторија Силвстет, Парис Хилтон и многе друге. Први број је штампан у 500 примерака а у доба своје највеће славе је достизао тираж од 7,5 милона примерака. Само штампање је трајало по месец дана. Плејбој је познат по веома квалитетној фотографији, чланцима, нарочито интервјуима. Интервју за Плејбој су дали и Џими Картер, Фидел Кастро и многи други. Плејбој је играо важну улогу у сексуалној револуцији[5] и остаје један од најпознатијих светских брендова, прерастајући у Плејбој Ентерпрајз, Инк. (PEI), са присуством у скоро свим медијима.[6] Поред водећег магазина у Сједињеним Државама, широм света се објављују и посебне верзије Плејбоја специфичне за дате нације.

Плејбој
Playboy logo.svg
Playboy (20).jpg
Плејбој
Типмесечни еротски часопис
Форматстандардни
ВласникХју Хефнер
Оснивање1. октобар 1953.[1]
Тираж206.483[2]
ISSN0032-1478
Веб-сајтwww.playboyenterprises.com

Часопис има дугу историју објављивања кратких прича романописаца као што су Артур Ч. Кларк,[7] Ијан Флеминг,[7] Владимир Набоков,[8] Сол Белоу, Чак Поланик, П. Г. Водехаус,[7] Роалд Дал,[9] Харуки Мураками и Маргарет Атвуд.[7] Редовним приказивањем карикатура у боји на целој страници, овај часопис је постао излог за истакнуте карикатуристе, укључујући Харвија Курцмана, Џеца Кола,[10] Елдона Дединија,[11] Џулса Фејфера,[12] Шела Силверстајна,[13] Ерика Сокола,[7] Роја Рејмонда,[14] Гахана Вилсона и Роланда Б. Вилсона.[15] Плејбој садржи месечне интервјуе са значајним јавним личностима, попут уметника, архитеката, економиста, композитора, диригента, филмских редитеља, новинара, романописаца, драмских писаца, верских личности, политичара, спортиста и возача тркачких аутомобила. Часопис генерално одражава либерални уреднички став, мада често интервјуише конзервативне познате личности.[16]

Након једногодишњег уклањања већине голих фотографија у часопису Плејбој, издање од марта-априла 2017. вратило је голотињу.[17] У марту 2020. године, Бен Кон, извршни директор компаније Плејбој Ентерпрајсес, најавио је да ће издање за пролеће 2020. бити последње редовно заказано штампано издање и да ће часопис након тога објављивати свој садржај онлајн.[18] Одлука о отказивању штампаног издања делимично је приписана пандемији Ковида-19 која је ометала дистрибуцију часописа.[18]

Издавачка историјаУреди

1950-теУреди

До пролећа 1953. Хју Хефнер - који је након што је дипломирао психологију на Универзитету у Илиноису из 1949. године радио у Чикагу за часопис Есквајер, пишући промотивне материјале; за Издавачку развојну корпорацију у одељењу продаје и маркетинга; и часопису Дечје активности као менаџер за тиражну промоцију[19] - планирао је елементе свог сопственог часописа, који би назвао Стаг Парти.[20] Он је основао HMH издавачку корпорацију и регрутовао свог пријатеља Елдона Селерса да пронађе инвеститоре.[20] Хефнер је на крају прикупио нешто више од 8.000 долара, укључујући и позајмице од свог брата и мајке.[21] Међутим, издавач невезаног мушког авантуристичког часописа, Стаг, контактирао је Хефнера и обавестио га да ће поднети тужбу ради заштите њиховог заштитног знака ако он покрене свој часопис са тим именом.[19][22] Хефнер, његова супруга Мили и Селерс састали су се како би нашли ново име, узимајући у обзир „Топ Хат“, „Џентлман“, „Сер’“, „Сатир“, „Пан“ и „Бачелор“ пре него што је Селерс предложили „Плејбој“.[22][23]

Прво издање, у децембру 1953. године, није имало одштампан датум, јер Хефнер није био сигуран да ли ће бити другог издања. Он га је припремио радећи у својој кухињи у Хајд парку. На првој дуплерици је била Мерлин Монро, мада је првобитно коришћена слика направљена за календар, а не за Плејбој.[24] Хефнер је изабрао оно што је сматрао „најатрактивнијом“ сликом, претходно неискоришћеном голом студијом Мерлин испруженом са подигнутом руком на црвеној баршунастој позадини затворених очију и отворених уста.[25] Интензивна промоција усредсређена на Марлинину голотињу на већ познатом календару, заједно са провокативним маркетингом, учинили су нови часопис Плејбој успешним.[26][27] Прво издање распродато је за неколико недеља. Познати тираж био је 53.991.[28] Цена примерка била је 50 центи. Копије првог издања у добро очуваном стању продате су за више од 5.000 америчких долара 2002. године.

Роман Фаренхајт 451, Реја Бредберија, објављен је 1953. године, а серијализован је у издањима Плејбоја за март, април и мај 1954. године.[29]

Урбана легенда је настала о Хефнеру и Плејбојовој девојци месеца због назнака на насловној страни часописа. Од 1955. до 1979. године (осим шестомесечног одсуства 1976. године), слово „П“ у Плејбоју имало је звезде одштампане у слову или око њега. По перверзној легенди то је била оцена коју је Хефнер дао девојци месеца према томе колико је била привлачна, колико је пута Хефнер спавао с њом, или њен ранг у кревету. Звезде, између нула и 12, заправо су означавале домаћу или међународну регију оглашавања датог издања.[30]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ „Playboy Enterprises, Inc”. Playboyenterprises.com. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2015. Приступљено 14. 2. 2016. 
  2. ^ Kelly, Keith J. (16. 4. 2019). „Playboy magazine circulation has dipped over the past year”. New York Post. Приступљено 16. 4. 2019. 
  3. ^ „Playboy 'to drop' naked women images”. BBC News. Приступљено 14. 2. 2016. 
  4. ^ Seib, Christine (9. 12. 2008). „Hefner's Daughter Christie Walks Away from Playboy Enterprises”. The Times. London. Приступљено 22. 5. 2010. 
  5. ^ „Why America loved Playboy”. BBC News. 14. 10. 2015. Приступљено 14. 2. 2016. 
  6. ^ Wray, Richard (13. 11. 2009). „Iconix 'makes offer for Playboy'. The Guardian. London. Приступљено 7. 10. 2011. 
  7. ^ а б в г д Steven Watts (24. 8. 2009). Mr Playboy: Hugh Hefner and the American Dream . Wiley. стр. 80, 91,111,144,152,190. ISBN 978-0-470-52167-0. 
  8. ^ Samuel Schuman (1979). Vladimir Nabokov, A Reference Guide . стр. 61. 
  9. ^ „11 great authors who wrote for Hugh Hefner's Playboy”. BBC. 28. 9. 2017. 
  10. ^ Art Spiegelman (2001). Jack Cole and Plastic Man: Forms Stretched to Their Limits. Chronicle Books. стр. 126. ISBN 0-8118-3179-5. 
  11. ^ Eldon Dedini (2006). An Orgy of Playboy's Eldon Dedini. Fantagraphics Books. стр. 8. ISBN 1-56097-727-2. 
  12. ^ Stephen E. Kercher (2006). Revel with a Cause: Liberal Satire in Postwar America. University Of Chicago Press. стр. 480. ISBN 0-226-43164-9. 
  13. ^ Shel Silverstein (2007). Playboy's Silverstein Around the World. Fireside. ISBN 978-0-7432-9024-1. 
  14. ^ Bryant, Mark (19. 10. 2009). „Roy Raymonde: Cartoonist noted for his work in 'Punch' and 'Playboy'. The Independent. Приступљено 10. 3. 2015. 
  15. ^ „Blog Archive » "We All Have To Start Somewhere" Department. Case in Point No.11”. EliSteinCartoons.com. 3. 2. 2009. Приступљено 7. 12. 2011. 
  16. ^ „Film Review: Hugh Hefner: Playboy, Activist and Rebel”. Filmjournal.com. 20. 7. 2010. Архивирано из оригинала на датум 5. 3. 2012. Приступљено 7. 12. 2011. 
  17. ^ Bennett, Jessica (2. 8. 2019). „Will the Millennials Save Playboy? - The Hefners are gone, and so is the magazine's short-lived ban on nudity — as well as virtually anyone on the staff over 35.”. The New York Times. Приступљено 2. 8. 2019. 
  18. ^ а б Gibson, Kate (19. 3. 2020). „Coronavirus kills 66-year-old Playboy”. CBS News. Приступљено 2020-03-19. 
  19. ^ а б Sumner, David E. (2010). The Magazine Century: American Magazines Since 1900. Peter Lang Publishing. стр. 134. ISBN 978-1-4331-0493-0. Приступљено 14. 2. 2016. 
  20. ^ а б Steven Watts (23. 3. 2009). Mr Playboy: Hugh Hefner and the American Dream. стр. 24. ISBN 9780470501375. Приступљено 14. 2. 2016. 
  21. ^ Steven Watts (23. 3. 2009). Mr Playboy: Hugh Hefner and the American Dream. стр. 24. ISBN 9780470501375. Приступљено 14. 2. 2016. 
  22. ^ а б Steven Watts (23. 3. 2009). Mr Playboy: Hugh Hefner and the American Dream. стр. 64. ISBN 9780470501375. Приступљено 14. 2. 2016. 
  23. ^ Golden Dreams The Birth of Playboy by Hugh M. Hefner, page 265, Playboy, January 1994
  24. ^ Summers, p. 59.
  25. ^ Les Harding (23. 8. 2012). They Knew Marilyn Monroe: Famous Persons in the Life of the Hollywood Icon. стр. 75. ISBN 9780786490141. 
  26. ^ Susan Gunelius (16. 9. 2009). Building Brand Value the Playboy Way. стр. 16. ISBN 9780230239586. 
  27. ^ Gordon Jensen (јул 2012). Marilyn: A Great Woman's Struggles: Who Killed Her and Why. стр. 157. ISBN 9781477141502. 
  28. ^ Playboy Collector's Association Playboy Magazine Price Guide
  29. ^ „Yes, people DID buy 'Playboy' for the articles”. USA TODAY (на језику: енглески). Приступљено 12. 9. 2017. 
  30. ^ „Stars Upon Thars”. Snopes.com. 22. 6. 2006. Приступљено 20. 5. 2009. 

ЛитератураУреди

  • Nick Stone, editor. The Bedside Playboy. Chicago: Playboy Press, 1963.
  • Jacob Dodd, editor. The Playboy Book: Forty Years. Santa Monica, California: General Publishing Group, 1994, ISBN 1-881649-03-2
  • Playboy: 50 Years, The Photographs. San Francisco: Chronicle Books, 2003, ISBN 0-8118-3978-8
  • Nick Stone, editor; Michelle Urry, cartoon editor. Playboy: 50 Years, The Cartoons. San Francisco: Chronicle Books, 2004. ISBN 0-8118-3976-1
  • Gretchen Edgren, editor. The Playboy Book: Fifty Years. Taschen, 1995. ISBN 3-8228-3976-0
  • G. Barry Golson, editor. The Playboy Interview. New York: Playboy Press, 1981. ISBN 0-87223-668-4 (hardcover), ISBN 0-87223-644-7 (softcover)
  • G. Barry Golson, editor. The Playboy Interview Volume II. New York: Wideview/Perigee, 1983. ISBN 0-399-50768-X (hardcover), ISBN 0-399-50769-8 (softcover)
  • David Sheff, interviewer; G. Barry Golson, editor. The Playboy Interviews with John Lennon and Yoko Ono. New York: Playboy Press, 1981, ISBN 0-87223-705-2; 2000 edition, ISBN 0-312-25464-4
  • Stephen Randall, editor. The Playboy Interview Book: They Played the Game. New York: M Press, 2006, ISBN 1-59582-046-9

Спољашње везеУреди