Википедија

Харуки Мураками

јапански писац

Харуки Мураками (јап. 村上春樹; 村上春樹, Кјото 12. јануар 1949)[1] је један од најпознатијих савремених јапанских писаца надреализма и добитник више престижних књижевних награда. Његове књиге и приче су бестселери у Јапану и на међународном плану, а његов рад је преведен на 50 језика[2] и продати су милиони примерака изван његове земље.[3][4][5] Добитник је бројних награда за свој рад, укључујући Гунзоу награду за нове писце, Светску награду за фантазију, Међународну награду за кратку причу Франка О'Конора, Награду Франц Кафка и Јерусалимску награду.[6][7][8]

Харуки Мураками
Харуки Мураками на Масачусетском технолошком институту 2005.
Лични подаци
Датум рођења(1949-01-12)12. јануар 1949. (75 год.)
Место рођењаКјото, Јапан
Занимањеприповедач, писац кратких прича, есејист, преводилац
Књижевни рад
Жанрнадреализам, магични реализам, фикција, научна фантастика
Потпис
Званични веб-сајт
Весада универзитет

Одрастао у Кобеу пре него што се преселио у Токио да похађа Универзитет Васеда, објавио је свој први роман Чуј ветар како пева (1979) након што је седам година радио као власник малог џез бара.[9] Његова значајна дела укључују романе Норвешка шума (1987), Хроника птице навијалице (1994–95), Кафка на обали мора (2002) и 1Q84 (2009–10), при чему је 1Q84 рангиран као најбоље дело јапанске хексеј ере (1989–2019) према истраживању књижевних стручњака националног листа Асахи Шимбун.[10] Његов рад обухвата жанрове укључујући научну фантастику, фантастику и криминалистичку фантастику, а постао је познат по употреби магичних реалистичких елемената.[11][12] Његова званична веб страница наводи Рејмонда Чендлера, Курта Вонегата и Ричарда Браутигана као кључне инспирације за његов рад, док је сам Мураками навео Казуа Ишигура, Кормака Макартија и Дага Солстада као своје омиљене тренутно активне писце.[9][13] Мураками је такође објавио пет збирки кратких прича, укључујући његово последње објављено дело, Прво лице једнине (2020) и нефикцијске радове, укључујући Андергроунд (1997), инспирисано личним интервјуима које је Мураками водио са жртвама напада сарином у метроу у Токију, и О чему причам када говорим о трчању (2007), серији личних есеја о његовом искуству маратонца.[14]

Његова фикција је поларизирала књижевне критичаре и читалачку публику. Јапански књижевни естаблишмент понекад га је критиковао као нејапанског, што је довело до тога да Мураками подсећа да је био „црна овца у јапанском књижевном свету“.[15][16][17] У међувремену, Гери Фискеџон, уредник Муракамијеве збирке Слон нестаје (1993), Муракамија је описао као „заиста изванредног писца“, док је Стивен Пул из Гардијана сврстао Муракамија као „међу највећим живим светским романописцима“ за његов опус.[18][19]

Биографија

уреди

Харуки Мураками је рођен у Кјоту, али је већи део свог одрастања провео у Кобеу. Његов отац је био син будистичког свештеника, а мајка ћерка велетрговца из Осаке. Обоје су предавали јапанску књижевност.

Упркос тој чињеници, Муракамија више интересује америчка књижевност, што га и издваја из главне струје јапанске књижевности.

Студирао је драму на Универзитету Васеда у Токију, где се и упознао са својом будућом женом Јоко. Његово прво запослење било је у продавници грамофонских плоча. Након завршених студија, 1974. године, отвара џез бар „Peter Cat“ у Токију, који ради све до 1982. године. Тема многих његових романа, као и сами наслови, повезани су са музиком, укључујући и Играј, играј, играј (од Р&Б групе The Dells), Норвешка шума (по песми Битлса) и Јужно од границе, западно од сунца (први део наслов је песме Нета Кинга Кола).

Мураками је започео са писањем у својим раним тридесетим годинама. Како је сам рекао, гледајући бејзбол утакмицу, одједном је осетио необјашњиву инспирацију за писањем свог првог романа (Слушај песму ветра, 1979). Неколико наредних месеци писао је само неколико сати након завршеног радног дана у бару, тако да је успевао да пише само кратка поглавља. Након што га је завршио, роман је послао на једини семинар који је хтео да прихвати рад такве дужине и освојио је награду.

Тај првобитни успех охрабрио га је да настави даље са писањем. Годину дана касније, издаје наставак Флипер 1973. Године 1982. издаје Лов на дивљу овцу. Године 1985. објављује Тврдо кувана земља чудеса и крај света

Светски познат Мураками постаје објављивањем Норвешке шуме, носталгичне приче о губитку и сексуалности. Милион копија продано је у Јапану. Међу младима у Јапану, Мураками је постао суперзвезда. Књига је штампана у два дела која су продавана заједно. Једна је имала зелени, а друга црвени део. Најзагриженији обожаватељи изражавали су своју наклоност једном од делова носећи књигу зелене, односно црвене боје. Године 1986. Мураками напушта Јапан и путује у Европу и настањује се у САД.

Предаје, између осталог, на Универзитету у Принстону. Баш у то време и настају романи Играј, играј, играј и Јужно од границе, западно од сунца.

Кратке приче су важан део Муракамијевог опуса. Приче написане у периоду између 1983. и 1990. године објављене су под насловом Слон нестаје. После потреса такође је збирка прича.

Дела

уреди
 
Потписано енглеско издање књиге 1Q84, у Удружењу „Адлигат” у Београду

Неки од његових најпознатијих романа су:

Преводиоци Муракамијевих дела у Србији су Наташа Томић и Дивна Томић, а издавач Геопоетика, у Босни га преводи издавач Шахинпашић.

Рад

уреди

Преводио је на јапански Фицџералда, Кервера, Ирвинга, Селинџера и друге америчке писце. Након вишегодишњег периода проведеног у Америци и Европи, сада живи у Јапану, а ради као гостујући професор на Универзитету Принстон у САД.

Своју архиву завештао је токијском универзитету Васеда.[21]

Награде

уреди

Он је шести добитник „Франц Кафка“ награде за роман Кафка на обали мора.

Критичари га сматрају важном фигуром у постмодерној књижевности, а „Гардијан“ га је похвалио као „једног од највећих светских живих романописаца“.

Филмови

уреди

Муракамијев први роман „Слушај песму ветра“ је екранизован 1981. године.

Године 2004. излази филм „Тони Такитани“ који је снимљен по Муракамијевој истоименој краткој причи.

Најзад, 2010. године је снимљен филм „Норвешка шума“. Екранизација Муракамијевог истоименог романа.

Референце

уреди
  1. ^ „UPI Almanac for Tuesday, Jan. 12, 2021”. United Press International. 12. 1. 2021. Архивирано из оригинала 29. 1. 2021. г. Приступљено 27. 2. 2021. „… author Haruki Murakami in 1949 (age 72)” 
  2. ^ Curtis Brown (2014), "Haruki Murakami now available in 50 languages" Архивирано 2015-02-15 на сајту Wayback Machine, curtisbrown.co.uk, February 27, 2014: "Following a recent Malay deal Haruki Marukami's work is now available in 50 languages worldwide."
  3. ^ Curtis Brown (2014), "Haruki Murakami now available in 50 languages", curtisbrown.co.uk, February 27, 2014: "Following a recent Malay deal Haruki Marukami's work is now available in 50 languages worldwide."
  4. ^ Maiko, Hisada (новембар 1995). „Murakami Haruki”. Kyoto Sangyo University. Архивирано из оригинала 23. 5. 2008. г. Приступљено 24. 4. 2008. 
  5. ^ McCurry, Justin, "Secrets and advice: Haruki Murakami posts first responses in agony uncle role" Архивирано 2016-10-14 на сајту Wayback Machine, The Guardian, January 16, 2015.
  6. ^ „Japan's Murakami wins Kafka prize”. CBC. 30. 10. 2006. Приступљено 12. 9. 2020. 
  7. ^ Kelleher, Olivia (25. 9. 2006). „Frank O'Connor short story award goes to Japanese author”. Irish Times. Приступљено 12. 9. 2020. 
  8. ^ Flood, Alison (16. 2. 2009). „Murakami defies protests to accept Jerusalem prize”. The Guardian. Приступљено 12. 9. 2020. 
  9. ^ а б „Author”. Haruki Murakami (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-17. 
  10. ^ „The best Japanese work of fiction published in Japanese during Japan's Heisei era was 'IQ84' by Haruki Murakami”. Red Circle Authors. 11. 1. 2021. Приступљено 11. 1. 2021. 
  11. ^ Oates, Joyce Carol (2. 5. 2019). „Science Fiction Doesn't Have to Be Dystopian”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-17. 
  12. ^ Jamshidian, Sahar; Pirnajmuddin, Hossein (2014-01-01). „Dancing with shadows: Haruki Murakami's dance dance dance”. 21: 41—51. 
  13. ^ „Haruki Murakami: 'I'm an outcast of the Japanese literary world'”. the Guardian (на језику: енглески). 2014-09-13. Приступљено 2021-06-17. 
  14. ^ Mambrol, Nasrullah (2019-04-08). „Analysis of Haruki Murakami's Novels”. Literary Theory and Criticism (на језику: енглески). Приступљено 2021-06-17. 
  15. ^ Poole, Steven (13. 9. 2014). „Haruki Murakami: 'I'm an outcast of the Japanese literary world'”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 22. 12. 2016. г. Приступљено 11. 12. 2016. „Murakami doesn't read many of his Japanese contemporaries. Does he feel detached from his home scene? "It's a touchy topic", he says, chuckling. "I'm a kind of outcast of the Japanese literary world. I have my own readers ... But critics, writers, many of them don't like me." Why is that? "I have no idea! I have been writing for 35 years and from the beginning up to now the situation's almost the same. I'm kind of an ugly duckling. Always the duckling, never the swan."” 
  16. ^ Kelts, Roland (16. 10. 2012). „The Harukists, Disappointed”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 17. 10. 2012. 
  17. ^ „Haruki Murakami: 'You have to go through the darkness before you get to the light'”. the Guardian (на језику: енглески). 2018-10-10. Приступљено 2021-06-17. 
  18. ^ Poole, Steven (27. 5. 2000). „Tunnel vision”. The Guardian. London. Приступљено 24. 4. 2009. 
  19. ^ „Author's Desktop: Haruki Murakami”. www.randomhouse.com. Приступљено 2021-06-17. 
  20. ^ „РТС :: Препорука :: Нови роман Харукија Муракамија читаоци дочекују овацијама као навијачи на спортским трибинама”. rts.rs. Приступљено 2024-07-16. 
  21. ^ Харуки Мураками завештао своју архиву (Б92, 5. новембар 2018)

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Харуки Мураками на Викимедијиној остави.
Интервјуи
Чланци
Мултимедија
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Харуки_Мураками&oldid=28805373”