Сол Белоу (енгл. Saul Bellow; Монтреал, 10. јун 1915Бруклин, 5. април 2005)[1] био је амерички књижевник. За свој књижевни рад Белоу је добио Пулицерову награду, Нобелову награду за књижевност и Националну медаљу за уметност.[2] Он је једини писац који је три пута освојио Националну награду за књижевност,[3] и добио је медаљу за животно дело Националне фондације за књигу за изузетан допринос америчкој књижевности 1990. године.[4]

Сол Белоу
Saul Bellow.jpg
Лични подаци
Датум рођења(1915-06-10)10. јун 1915.[1]
Место рођењаМонтреал, Канада
Датум смрти5. април 2005.(2005-04-05) (89 год.)
Место смртиБруклин, САД
Образовање
ОбразовањеУниверзитет Висконсина у Медисону, Универзитет у Чикагу, Универзитет Северозападни
Књижевни рад
НаградеНобелова награда за књижевност

Према речима шведског Нобеловог комитета, његово писање је показивало

Мешавину богатог пикарског романа и суптилне анализе наше културе, забавних авантура, драстичних и трагичних епизода у брзом низу испресецаних филозофским разговором, а све то развија коментатор са духовитим језиком и продорним увидом у спољашње и унутрашње компликације којe нас подстичу на деловање, или нас спречавају да делујемо, и то се може назвати дилемом нашег доба.[5]

Његова најпознатија дела су Авантуре Оги Марча, Хендерсон Краљ кише, Херцог, Планета господина Самлера, Искористи дан, Хумболтов дар и Равелштајн.[6]

Белоу је изјавио да је од свих његових ликова, Јуџин Хендерсон, из Хендерсона краља кише, био најсличнији њему.[7] Белоу је одрастао као имигрант из Квебека. Како то описује Кристофер Хиченс, Белоуова фикција и главни ликови одражавају његову сопствену чежњу за трансценденцијом, битку „да се превазиђу не само услови у гету већ и гето психозе.”[8][9] Деканов децембар, назван „великим лудостима 20. века“. Ова трансценденција „неизрециво суморног“ (фраза из Dangling Man) постиже се, ако се уопште може постићи, „свирепом асимилацијом учења“ (Хиченс) и истицањем племенитости.

БиографијаУреди

Рођен као четврто дете имиграната јеврејског порекла, рођен близу Монтреала у Квебеку[10][11] и одрастао у Чикагу. Његови родитељи[12] су се 1913. доселили из Петрограда Русија у Канаду.[10][11] He had three elder siblings - sister Zelda (later Jane, born in 1907), brothers Moishe (later Maurice, born in 1908) and Schmuel (later Samuel, born in 1911).[13] До своје девете године живео је у сиромашном делу Монтреала настањеном Русима, Пољацима, Украјинцима, Грцима и Италијанима. Још од детињства био је под утицајем јидиша и хебрејског језика,[14][15] касније је био и познавалац француског. Његова породица преселила се у Чикаго 1924. када је имао девет година; тамо је одрастао и завршио колеџ а затим је неколико година провео у Њујорку да би се поново вратио у Чикаго као професор. Студирао је антропологију и социологију на универзитетима америчког средњег Запада, а касније је и предавао на Принстону, Универзитету Чикаго и Универзитету Њујорк.

Поред романа, писао је и драме, критичке чланке и краћа прозна дела. На почетку каријере био је под утицајем Лава Троцког. Касније се бавио и проучавањем културе и традиције руско-јеврејског наслеђа. Његова дела су га представила као јеврејско-америчког писца, постала су веома значајна у америчкој књижевности после Другог светског рата. Белоу се бави тематиком модерног урбаног човека, кога је друштво оштетило, али чија је душа остала недирнута; његова оригиналност је делом у културној софистицираности, а делом у уличној мудрости. У књижевном смислу, поштовао је Драјзера, Фокнера и Хемингвеја али и Сервантеса, Балзака и Толстоја. Критичари су га сврставали међу велике реалистичке писце, следбенике Драјзера и америчке урбане натуралистичке традиције.

Пажњу критике скрену је већ првим романима „Човек у очекивању“ и „Жртва“ а трећи роман „Авантуре Огија Марча“ га је већ уврстио међу значајне писце његовог времена. Шездесете године су биле ера великих политичких и друштвених промена у Америци које су знатно утицале и на уметност. То је деценија у којој се амерички роман окреће фантастичким чињеницама.

Био је у посети Србији, где је посетио Београд и манастир Милешеву. Према једног анегдоти, током пута ка Београду је у Рашкој морао сачекати један час док се није завршило свадбено коло младожење Милисава Савића.[16]

Године 1975. добио је Пулицерову награду за роман „Хумболтов дар“.

„За разумевање људске природе и за суптилне анализе савремене културе које прожимају његово целокупно дело“ Сол Белоу је 1976. добио Нобелову награду за књижевност.[17]

Уз Вилијема Фокнера сматра се најзначајнијим и „најтемељнијим" романсијером модерне америчке књижевности 20. века {{|чињеница}}. Тема готово сваког његовог дела је „смрт као изазов“ коју је још као млад „два пута случајно избегао“. Његови описи у делима често пролазе границе стварног, па се сукоби појединаца или група претварају тада у симболе отуђености, са тескобама у душама и подсвесним кривицама које расна мржња често изазива.

У говору након добијања Нобелове награде 12. децембра 1976.[18], рекао је: „Нобелова награда није учинила срећним ни једног америчког добитника, нарочито не књижевника. Синклер Луис и Џон Стајнбек одмах су постали невероватно суморни, а што се тиче Ернеста Хемингвеја, он је тада и престао да пише“! Поред тога Белоу је тада цитирао Алена Роб-Гријеа који је рекао да роман ликова у целини припада прошлости и поставио је питање мора ли писац нужно да прекине с испитивањем ликова. Уметност се, по Белоу, нужно бави средишњим човековим енергијама а из те борбе у средишту произлази велика, болна жеља за ширим, флексибилнијим, потпунијим, смисленијим, свеобухватнијим приказом шта смо ми као људска бића, ко смо и чему служи овај живот. У том смислу, лик је фундаментална компонента која омогућава писцу да се бави оним што је у средишту општег занимања, а то је човечанство које покушава да у нереду и тами установи да ли ће да опстане или пропадне. Збор тог разлога романописац се не може да одрекне свих оних ствари које чине човека - његов карактер, човечност, историчност, потребу за културом, схватање света, његове чињеничности (материјалности) итд.

Умро је 5. априла 2005. у Бруклину (Масачусетс, САД).

Изабрана дела Сола Белоу објављена су у Сарајеву у 7 књига 1990. Издавачи су били Веселин Маслеша и Свјетлост.

Политичко гледиштеУреди

Како је одрастао, Белоу се одлучно удаљио од левичарске политике и поистоветио се са културним конзервативизмом.[19][20] Његови противници су обухватали феминизам, кампуски активизам и постмодернизам.[21] Белоу се такође удубио у често спорну област јеврејских и афроамеричких односа.[22] Белоу је био критичан према мултикултурализму и, према Алфреду Казину, једном рекавши: „Ко је Зулу Толстој? Папуански Пруст? Било би ми драго да га прочитам.“[23][24] Белоу се донекле дистанцирао од ових опаски, које је окарактерисао као „очигледно ван оквира и свакако педантичке“. Он је, међутим, остао при својој критици мултикултурализма, пишући:

У сваком разумно отвореном друштву, апсурд ситне мисаоно-полицијске кампање изазване бесмисленим увећањем „дискриминаторних“ примедби о Папуанцима и Зулуима би се смејао. Бити озбиљан у овом фанатичном стилу је нека врста стаљинизма – стаљинистичке озбиљности и оданости партијској линији које се старији грађани попут мене превише добро сећају.[25]

Одабрана делаУреди

  • „Човек у очекивању“ (Dangling Man) (1944),
  • „Жртва“ (Victim) (1947),
  • „Авантуре Огија Марча“ (The Adventures Augie March) (1953), за који је добио Националну награду за најбољи роман.[26]
  • „Не пропусти дан“ (Seize the Day) (1956),
  • „Хендерсон, краљ кише“ (Henderson the Rain King) (1959),
  • „Херцог“ (Herzog) (1964),[27]
  • „Планета господина Самлера“ (Mr. Sammler's Planet) (1970), Национална награда за најбољи роман.[28]
  • „Хумболтов дар“ (Humboldt' Gift) (1975), за који је добио Пулицерову награду.[29]
  • „Динов децембар“ (The Dean's December) (1982),
  • „Више их умире од туге“ (More Die oh Heartbreak) (1987),
  • „Крађа“ (A Theft) (1988)
  • „Веза Белароса“ (The Bellarosa Connection) (2002)
  • „Ревелштајн“ (2002)

РеференцеУреди

  1. ^ а б „Saul BELLOW, son of Abraham BELLOWS of Vilna”. Jewish Genealogical Society-Montreal. Приступљено 2022-11-11. »Date of birth was 10 July 1915 per the Jewish Genealogical Society-Montreal.« 
  2. ^ „NATIONAL MEDAL OF ART RECIPIENTS”. University of Chicago News (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-16. 
  3. ^ „National Book Foundation - Explore the Archives”. National Book Foundation (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-16. 
  4. ^ "Distinguished Contribution to American Letters". National Book Foundation. Retrieved 12 March 2012.
  5. ^ „Nobel Prize in Literature 1976 – Press Release”. nobelprize.org. Приступљено 26. 8. 2015. 
  6. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 126. ISBN 86-331-2075-5. 
  7. ^ Gussow, Mel; McGrath, Charles (6. 4. 2005). „The New York Times, Mel Gussow and Charles McGrath[2005], in Saul Bellow, Who Breathed Life into American Novel, Dies at 89.”. nytimes.com. Приступљено 26. 8. 2015. 
  8. ^ Christopher Hitchens (2011). Arguably: Shortlisted for the 2012 Orwell Prize. Atlantic Books. стр. 54. ISBN 978-0-85789-257-7. 
  9. ^ Christopher Hitchens. „Jewish American titan from the ghetto”. www.thejc.com. Приступљено 2022-12-16. 
  10. ^ а б Library of America Bellow Novels 1944–1953, pg. 1000.
  11. ^ а б Gussow, Mel; McGrath, Charles (2005-04-06). „Saul Bellow, Who Breathed Life Into American Novel, Dies at 89”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-16. 
  12. ^ Atlas, J. (2000). Bellow: A Biography. Random House. ISBN 9780394585017. Приступљено 26. 8. 2015. 
  13. ^ Leader, Zachary (2015). The Life of Saul Bellow: to fame and fortune, 1915–1964. New York: Alfred A. Knopf. стр. 64. ISBN 978-0-307-26883-9. OCLC 880756047. 
  14. ^ Emma Brockes (27. 4. 2013). „Greg Bellow: My father, Saul”. The Guardian. 
  15. ^ „Great author, terrible father: Memoir portrays Saul Bellow as an egotistical womaniser who drove his son into therapy – Features – Books – The Independent”. independent.co.uk. Приступљено 26. 8. 2015. 
  16. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Писац који је измислио Рашку и пописао епску Србију: Скица за портрет Милисава Савића”. www.rts.rs. Приступљено 2022-10-28. 
  17. ^ „The Nobel Prize in Literature 1976”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019. 
  18. ^ „Маестро урбаног хаоса”. Време. Приступљено 19. 1. 2019. 
  19. ^ Atlas, James. Bellow: A Biography. New York: Random House, 2000.
  20. ^ Said, Edward W. (1986). Peters, Joan, ур. „The Joan Peters Case”. Journal of Palestine Studies. 15 (2): 144—150. ISSN 0377-919X. JSTOR 2536835. doi:10.2307/2536835. 
  21. ^ „The New American McCarthyism: policing thought about the Middle East” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 20. 10. 2005. 
  22. ^ „Bellow's remarks on race haunt legacy in Hyde Park”. Chicago Tribune. Приступљено 2022-12-16. 
  23. ^ John Blades (19. 6. 1994). „Bellow's Latest Chapter”. Chicago Tribune. Приступљено 1. 10. 2012. 
  24. ^ „Mr. Bellow's planet by Dominic Green published in the New Criterion November 2018”. 
  25. ^ Saul Bellow (10. 3. 1994). „Papuans and Zulus”. New York Times Book Review. Приступљено 10. 6. 2015. 
  26. ^ "National Book Awards – 1954". National Book Foundation (NBF). Retrieved 3 March 2012. (With essay by Nathaniel Rich from the Awards 60-year anniversary blog.)
  27. ^ "National Book Awards – 1965". NBF. Retrieved 3 March 2012. (With acceptance speech by Bellow and essay by Salvatore Scibona from the Awards 60-year anniversary blog.)
  28. ^ "National Book Awards – 1971". NBF. Retrieved 3 March 2012. (With essay by Craig Morgan Teicher from the Awards 60-year anniversary blog.)
  29. ^ „Humboldt's Gift, by Saul Bellow (Viking)”. pulitzer.org (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-16. 

ЛитератураУреди

  • Saul Bellow's Heart: A Son's Memoir, Greg Bellow. 2013. ISBN 978-1608199952.
  • Saul Bellow, Tony Tanner (1965) (see also his City of Words [1971])
  • Saul Bellow, Malcolm Bradbury (1982)
  • Saul Bellow Drumlin Woodchuck, Mark Harris. University of Georgia Press.1982.
  • Saul Bellow: Modern Critical Views, Harold Bloom (Ed.) (1986)
  • Handsome Is: Adventures with Saul Bellow, Harriet Wasserman (1997)
  • Saul Bellow and the Decline of Humanism, Michael K Glenday (1990)
  • Saul Bellow: A Biography of the Imagination, Ruth Miller, St. Martins Pr. (1991)
  • Bellow: A Biography, James Atlas (2000)
  • Saul Bellow and American Transcendentalism, M.A. Quayum (2004)
  • "Even Later" and "The American Eagle" in Martin Amis, The War Against Cliché (2001) are celebratory. The latter essay is also found in the Everyman's Library edition of Augie March.
  • 'Saul Bellow's comic style': James Wood in The Irresponsible Self: On Laughter and the Novel. 2004. ISBN 978-0-224-06450-7..
  • The Hero in Contemporary American Fiction: The Works of Saul Bellow and Don DeLillo , Stephanie Halldorson (2007)
  • "Saul Bellow" a song, written by Sufjan Stevens on The Avalanche, which is composed of outtakes and other recordings from his concept album Illinois
  • The Life of Saul Bellow: To Fame and Fortune, 1915–1964 (2015), and The Life of Saul Bellow: Love and Strife, 1965-2005 (2018), Zachary Leader

Спољашње везеУреди