Вилијам Фокнер
Вилијам Фокнер (енгл. William Faulkner;[1] Њу Олбани, Мисисипи, 25. септембар 1897 — Оксфорд, Мисисипи, 6. јул 1962) био је амерички књижевник.
Вилијам Фокнер | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Вилијам Фокнер |
Датум рођења | 25. септембар 1897. |
Место рођења | Њу Олбани, САД |
Датум смрти | 6. јул 1962.64 год.) ( |
Место смрти | Оксфорд, САД |
Награде | Нобелова награда за књижевност |
Универзитет Вирџиније |
Биографија
уредиОдрастао у провинцијској средини, на северу сиромашне савезне јужне државе Мисисипи. Тај крај и људи оставили су неизбрисив траг у његовој прози. Фокнер није матурирао, али је много читао (од светских класика до француских симболиста: Пола Верлена, Вајлда, Достојевског, Флобера, Рембоа, Свинбурна, Шекспира, Сервантеса).
Године 1918, примљен је као добровољац у пилотску школу британског ваздухопловства у Канади. Након рата вратио се у Оксфорд, где је проживео највећи део живота (пред крај живота често је боравио у држави Вирџинији код ћеркине породице). Након песама и краће прозе, први му је почетнички роман »Војникова плата«, 1926. Будући да је тешко налазио издаваче, до краја Другог светског рата повремено је одлазио у Холивуд, где је писао и преправљао углавном туђе сценарије; познате су његове прераде Хемингвејевих романа. Последњих петнаестак година живота уживао је велику популарност и био својеврстан амбасадор америчке културе у Европи, Јужној Америци и Јапану. Године 1949. добио је Нобелову награду за књижевност[2], одржавши притом вероватно најпознатији и најбољи говор који је икада изговорен током те свечаности.
На почетку Фокнеровог великог доба његов је трећи роман »Сарторис«, 1929, прича о угледној породици тог имена којом почиње његова сага о Јокнапатафи и градићу Џеферсону (апокрифна имена за градић сличан Оксфорду и његов округ Лафајет). На необично тачно описану и у сваком детаљу проживљену причу о животу своје регије (што га чини и регионалним писцем), Фокнер је изградио историјски, симболични и митски свет. Прозом библијске величине и грозничавог интензитета, Вилијам Фокнер је створио, како је рекао један критичар, „космос који нико не поседује“. По сензибилитету близак натуралистичким писцима краја 19. века, но истовремено високо свестан и савестан уметник, у свој је опус интегрисао многе модернистичке наративне технике (нпр. технику тока свести, временског флешбека који налазимо у филмовима, полифонију гласова, наративне резове и поетске коментаре).
Роман »Бука и бес«, 1929, приказ је пропасти четворо деце старе породице Компсон, уклопљен у историју америчког Југа, а уједно и експериментални, иновативни роман тока свести који може стати уз бок Џојсовом »Уликсу«. Радикалност фокнеровске иновације видљива је и по том што је, есенцијално, сав роман садржан у свести идиота Бенџија. Том је делу попут слике у огледалу супротстављен роман о крајње сиромашној сељачкој породици Бундренових, »Кад лежах на самрти«, 1930, који се састоји од унутрашњих монолога мужа и (умируће) жене, њихове визионарске и екстравагантне деце и суседа, а радња кулминира у митско-гротескном, али примитивном и тврдоглавом, устрајном превожењу мајчиног тела на далеко гробље у доба велике поплаве.
Посебно је шокантно »Светилиште«, 1931, у којем импотентни гангстер Попај кукурузним клипом силује отмену и изазовну Темпле Дрејк те са њом живи у борделу у Мемфису. Андре Малро назвао је »Светилиште« продором грчке трагедије у криминални тривијални роман. Следе »Светлост у августу«, са средиштем око трагичног лика Христа-Сотоне, хероја и злочинца Џо Кристмаса, опседнутог хипернадраженом расном свешћу и самомржњом због сумње да има црначке крви; тај роман истовремено садржи и најпотреснију љубавну причу у Фокнеровом опусу и приказ отровног бујања верског фанатизма, те »Авесаломе, Авесаломе!«, 1936, технички неразмрсив сплет опсесивног унутрашњег монолога младог Квентина Компсона и троструког наративног преношења верзија приче о успону и паду Томаса Сутпена у доба пре, током и после Америчког грађанскога рата - радња се догађа пола века пре саме приче о успону и паду Југа као као засебне цивилизације. Тај роман, који је сам писац сматрао својим највећим остварењем, „најфокнерскији“ је ауторов исказ о Југу, људској судбини и животу уопште.
»Заселак«, 1940, први је део „трилогије“ о породици Сноупс, гротескно приказаних и карикираних припадника разгранатог племена „белог шљама“ и њихове најезде на Џеферсон под вођством Флема Сноупса, који у преостала два дела, »Град«, 1957. и »Палата«, 1960, преузима банку и постаје водећа личност у Џеферсону све док га не устрели преварени рођак. И у тој трилогији, која садржи више политичке сатире и друштвене критике, а мање митске величине и трагичног раскола него што је уобичајено код њега, Фокнер остаје мајстор: уз сву деташираност и сарказам, трилогија обилује незаборавним сценама и ликовима међу којима доминирају Фокнеров алтер его, адвокат Гавин Стивенс и његов пријатељ, здраворазумски и хумани продавац В. К. Ретлиф (касније се испоставило да В. К. стоји за Владимир Кирилович - још један Фокнеров иронично-хумани коментар у доба бујања макартизма и Хладног рата).
Од каснијих романа су познатији »Уљез у прашину«, 1948, мешавина детективске приче и помало дидактичне приче усмерене против расног греха Југа отеловљеног у линчовању, затим »Бајка«, 1954, алегоријска повест која рекреира хришћански мит, смештен у ровове 1. светског рата у Француској, те »Лупежи«, 1962, последњи роман, објављен тик пре пишчеве смрти - лака прича проткана носталгијом за прошлим временима. Та се дела иначе сматрају слабијим и морализаторским исказима аутора који је у то доба изградио персону јужњачког господина либерално-хуманистичких погледа.
Написао је и већи број кратких прича.
Но, у великом, трагичном раздобљу Фокнеровог стваралаштва, које је трајало од краја двадесетих до средине четрдесетих, појавила су се и дела хибридних облика: у »Дивљим палмама«, 1939, аутор модерну градску причу о трагичној љубави преплиће с комичним народским „епом“ о доживљајима невино осуђеног робијаша у време велике поплаве. Неке је пак збирке новела објавио као „романе": »Непобеђени«, 1938, (Фокнеров „вестерн“ и његово најприступачније дело), те хроника богате фармерске обитељи МекКаслин »Сиђи, Мојсије«, 1942, заправо збирка повезаних приповедака у којима се истиче »Медвед«, приказ обредног лова на древног медведа, симбола исконског природног поретка - прича проткана носталгијом за неповратно несталим „изгубљеним рајем“. У том је смислу занимљив и »Реквијем за опатицу«, 1951, састављен од драмских и прозних сегмената. Фокнер је објавио и неколико збирки новела те разговора са студентима на разним универзитетима (Вирџинија Тек, Нагоја), а посмртно су изашли неки почетнички радови и изабрана писма.
Утицај
уредиВилијам Фокнер је, по многим мишљењима, највећи амерички романописац и један од највећих светских прозаиста уопште. Његово дело карактеришу раскошна инвенција, ватромет техничке виртуозности, доминантна трагична и трагично-иронична визија живота у којој влада судбина, усуд (коб, фатум), но ублажена и оживљена честим бурлескним и драстично комичним сценама. То дело, које истражује поноре зла и инферналне ситуације (лудило, инцест, убиство, масакрирање, силовање, линч, братоубиство, чедоморство), истовремено је афирмација људскости и стоичког хуманизма израженог у хришћанској иконографији и нагласку на врлинама које је Фокнер истакнуо у својем незаборавном говору при додели Нобелове награде: храброст, саучешће, понос, љубав, част и жртву. Фокнеров је утицај на светску књижевност велики: довољно је рећи да су послератна америчка, западноевропска и латиноамеричка литература незамисливе без њега, од Камија до Маркеса, од Варгаса Љосе до Тони Морисон.
Дела
уредиРомани
уреди- „Војникова плата“, (1926)
- „Комарац“, (1927)
- „Сарторис“, (1929)
- "Бука и бес", (1929)
- „Кад лежах на самрти“, (1930)
- „Светилиште“, (1931)
- „Светлост у августу“, (1932)
- „Авесаломе, Авесаломе!", (1936)
- „Дивље палме“, (1939)
- „Заселак“, (1940)
- „Сиђи, Мојсије“, (1942)
- „Уљез у прашину“, (1948)
- „Реквијем за опатицу“, (1951)
- „Бајка“, (1954)
- „Град“, (1957)
- „Палата“, (1960)
- „Лупежи“, (1962)
- „Заставе у прашини”, (1973)
Референце
уреди- ^ „Faulkner”. Merriam-Webster Dictionary.
- ^ „William Faulkner Biographical”. The Nobel Prize. Приступљено 28. 1. 2019.
Литература
уреди- Bartunek, C. J. (лето 2017). „The Wasteland Revisited: William Faulkner's First Year in Hollywood”. South Atlantic Review. 82 (2): 97—116. JSTOR 90013647. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 19. 6. 2021.
- Camus, Albert (1970). Thody, Philip, ур. Lyrical and Critical Essays. Превод: Kennedy, Ellen Conroy. Vintange. ISBN 0394708520.
- Capps, Jack L. (пролеће 1966). „West Point's William Faulkner Room”. The Georgia Review. 20 (1): 3—8. JSTOR 41396230. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 19. 6. 2021.
- William Faulkner: Novels 1930–1935 (Joseph Blotner and Noel Polk, ed.) (Library of America). 1985. ISBN 978-0-940450-26-4.
- William Faulkner: Novels 1936–1940 (Joseph Blotner and Noel Polk, eds.) (Library of America). 1990. ISBN 978-0-940450-55-4.
- William Faulkner: Novels 1942–1954 (Joseph Blotner and Noel Polk, eds.) (Library of America). 1994. ISBN 978-0-940450-85-1.
- William Faulkner: Novels 1957–1962 (Noel Polk, ed., with notes by Joseph Blotner) (Library of America). 1999. ISBN 978-1-883011-69-7.
- William Faulkner: Novels 1926–1929 (Joseph Blotner and Noel Polk, eds.) (Library of America). 2006. ISBN 978-1-931082-89-1.
- The Portable Faulkner, ed. Malcolm Cowley ( Viking Press). 1946. ISBN 978-0-14-243728-5.
- Blotner, Joseph. Faulkner: A Biography. New York: Random House, 1974. 2 vols.
- Blotner, Joseph. Faulkner: A Biography. New York: Random House, 1984.
- Fowler, Doreen, Abadie, Ann. Faulkner and Popular Culture: Faulkner and Yoknapatawpha. Univ. Press of Mississippi. 1990. ISBN 978-0-87805-434-3.
- Jaillant, Lise. „"'I'm Afraid I've Got Involved With a Nut': New Faulkner Letters." Southern Literary Journal 47.1 (2014): 98–114.”. Архивирано из оригинала 29. 05. 2021. г.
- Kerr, Elizabeth Margaret, and Kerr, Michael M (1985). William Faulkner's Yoknapatawpha: A Kind of Keystone in the Universe. Fordham Univ Press. ISBN 978-0-8232-1135-7.
- Koch, Benjamin (зима 2007). „The French Quarter Apprentice: William Faulkner's Modernist Evolution”. Louisiana History: The Journal of the Louisiana Historical Association. 48 (1): 55—68. JSTOR 4234243. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 18. 6. 2021.
- Liénard-Yeterian, Marie. 'Faulkner et le cinéma'. . Paris: Michel Houdiard Editeur. 2010. ISBN 978-2-35692-037-9. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) - Minter, David L. (1980). William Faulkner, his life and work. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press.
- McKay, David (јесен 2009). „Faulkner's First War: Conflict, Mimesis, and the Resonance of Defeat”. South Central Review. The Johns Hopkins University Press. 26 (3): 119—130. JSTOR 40645990. S2CID 144583260. doi:10.1353/scr.0.0062. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 18. 6. 2021.
- Phillips, Gene D. (1980). Hemingway and Film. New York, NY: Frederick Ungar Publishing Co. ISBN 978-0804426954.
- Sensibar, Judith L. (1984). The Origins of Faulkner's Art. Austin: University of Texas Press. ISBN 0-292-79020-1.
- Sensibar, Judith L. (2008). Faulkner and Love: The Women Who Shaped His Art, A Biography. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-16568-5.
- Sensibar, Judith L. (1984). Vision in Spring. Austin: University of Texas Press. ISBN 0-292-78712-X..
- O'Connor, William Van (1959). William Faulkner. Minneapolis: University of Minnesota Press.
- Parini, Jay (2004). One Matchless Time: A Life of William Faulkner. New York: HarperCollins. стр. 22–29. ISBN 0-06-621072-0.
- Pikoulis, John (1982). The Art of William Faulkner. Totowa, New Jersey: Barnes & Noble Books. ISBN 9780333300947.
- Rosella Mamoli Zorzi (2000). William Faulkner in Venice : proceedings of the International Conference Language, Stylistics, Translations. Venice: Marsilio. стр. 347. ISBN 9788831776264. OCLC 634327206 — преко references.
- Rife, David (март 1983). „Rex Stout and William Faulkner's Nobel Prize Speech”. Journal of Modern Literature. Indiana University Press. 10 (1): 151—152. JSTOR 3831202. Архивирано из оригинала 25. 6. 2021. г. Приступљено 18. 6. 2021.
- Zeitlin, Michael (пролеће 2016). „Faulkner and the Royal Air Force Canada, 1918”. The Faulkner Journal. Johns Hopkins University. 30 (1): 15—38. JSTOR 44578811. S2CID 165335050. doi:10.1353/fau.2016.0009. Архивирано из оригинала 24. 6. 2021. г. Приступљено 17. 6. 2021.
- Bleikasten, André (2017). William Faulkner: A Life through Novels. Bloomington: Indiana University. стр. 218. ISBN 9780253023322. Архивирано из оригинала 29. 5. 2021. г. Приступљено 13. 2. 2020.
Спољашње везе
уреди- William Faulkner Papers at the University of Virginia
- William Faulkner Collection at the Harry Ransom Center
- Works by Вилијам Фокнер in eBook form на сајту Standard Ebooks
- Дела William Faulkner на сајту Фејдид пејџ Канада
- Вилијам Фокнер на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Вилијам Фокнер на сајту LibriVox (језик: енглески)
- Вилијам Фокнер на сајту IMDb (језик: енглески)
- Digital Yoknapatawpha
- Faulkner at Virginia: An Audio Archive