Фидел Кастро

кубански комунистички револуционар и политичар

Фидел Алехандро Кастро Руз (шп. Fidel Alejandro Castro Ruz (Speaker Icon.svg audio); Биран, 13. август 1926. — Хавана, 25. новембар 2016) био је кубански револуционар, бивши генерални секретар Комунистичке партије Кубе и бивши председник и премијер Кубе.

Фидел Кастро
Fidel Castro 1950s.jpg
Фидел Кастро
Биографија
Датум рођења(1926-08-13)13. август 1926.
Место рођењаБиран
 Куба
Датум смрти25. новембар 2016.(2016-11-25) (90 год.)
Место смртиХавана
 Куба
Супружник 1) Мирта Диаз-Балар (1948-1955)
2) Далиа Сото Дел Валео (1980-2016)
Деца9
Професијаадвокат
УниверзитетУниверзитет у Хавани
Политичка
партија
Комунистичка партија Кубе (1965-2016) ,
Раније:
Покрет 26. јул (1953-1965),
Правоверна партија (1948-1952)
ПотписSignature of Fidel Castro.svg
17. Председник Кубе
2. децембар 1976 — 24. фебруар 2006.
ПретходникОсвалдо Торадо
НаследникРаул Кастро
Премијер Кубе
16. фебруар 1959 — 2. децембар 1976.
ПретходникХосе Миро Кардона
Наследникукинут положај

У посети Београду

БиографијаУреди

Фидел Кастро рођен је 13. августа 1926. у месту Мајари на породичној плантажи шећерне трске у близини места Биран у тадашњој покрајини Оријенте, данашњој покрајини Олгин. Кастров отац био је власник плантаже од 23000 ари на којој је као младић радио и Фидел. У младости је Фидел похађао две језуитске школе—Ласале и Долорес, обе у Сантјагу. Године 1942. уписао се у језиутску школу Белен у Хавани и успешно ју је завршио 1945. године. Фидел Кастро је 1950. године докторирао право на Универзитету у Хавани. Након завршеног факултета Кастро је планирао да се кандидује за место заступника у кубанском парламенту на изборима заказаним за 1952. годину, али је генерал Фулгенсио Батиста у државном удару збацио владу и председника Карлоса Прио Сокараса и отказао изборе. Кастро је стога против Батисте уложио тужбу суду због кршења устава, али је суд тужбу одбацио.

Због уведене диктатуре, Кастро је са групом истомишљеника 26. јула 1953. године повео револуционарни покрет. Први потез је био напад на касарну "Монкада", у Сантијаго де Куби, са око 300 људи. Међутим тај напад је био неуспешан, већина његових другова је побијена, а Кастро је са још неколицином њих затворен. У затвору је остао све до 1955. године. У то доба његове политичке идеје биле су:национализам, антиимперијализам и реформација. Његове идеје тада још нису били повезане са комунизмом. Након пуштања из затвора Кастро је отпутовао прво у САД, а потом у Мексико где је организовао револуционарни покрет назван "26.јул" заједно са својим истомишљеницима међу којима је био и Че Гевара.

Његова борба против диктатора Батисте је завршена уласком трупа побуњеника у Хавану 8. јануара 1959. године.

Фидел Кастро је доласком на власт био веома непријатељски расположен према Сједињеним Америчким Државама, које су се пријатељски односиле према Батисти и често се мешале у унутрашње послове Кубе док је он био на власти. Након што је Кастрова влада национализовала рафинерије нафте, шећеране и погоне за производњу електричне енергије 1960. године Сједињење Америчке Државе су престале да купују кубански шећер и увеле економски ембарго према Куби. 1961. године САД су покушале уз помоћ кубанских избеглица да збаце Кастра с власти у инвазији на Залив свиња, али без успеха.

Приближавање Совјетском СавезуУреди

Можда и као последица те инвазије следила је Кастрова изјава у децембру 1961. године: „Ја сам марксиста-лењинста и остаћу то до своје смрти“. [1] Раних 1960-их Кастро је отворено пригрлио комунизам и успоставио блиске везе са Совјетским Савезом примајући све већу совјетску војну и економску помоћ. У доба 1960-их и 1970-их Кастрова влада је учинила значајна побољшања у кубанском образовном систему и организацији здравствене заштите тиме приказујући кубанску револуцију као пример другим народима. Међутим, америчко-кубански односи су наставили да се погоршавају, нарочито током Кубанске ракетне кризе 1962, када су Американци открили да је Совјетски Савез на Куби поставио своје балистичке пројектиле далеког домета и тиме практично имао Сједињене Државе „на длану“. Председник Џон Кенеди је тада увео поморску блокаду Кубе како би присилио совјетског лидера Никиту Хрушчова на повлачење совјетских пројектила с Кубе. Кастро је такође активно помагао револуционарне покрете у Латинској Америци, а у 1970-их и 1980-их и у Африци (Ангола, Етиопија). Године 1979. изабран је за вођу Покрета несврстаних, позицију која му је дала међународни углед. Након што је касних 1980-их СССР почео да спроводи низ социјалних и економских реформи Кастро је оштро критиковао такве експерименте с капитализмом и тврдио како на Куби нема потребе за сличним реформама.

Распад Совјетског СавезаУреди

Распад Совјетског Савеза 1991. године прекинуо је доток помоћ Куби изазивајући тиме још веће пропадање посрнуле кубанске економије. Кастро је на такав развој догађаја одговорио 1993. године када је допустио ограничени низ економских реформи и делимичну легализацију приватног предузетништва. Кастро је у децембру 1995. посетио Кину и изразио своје дивљење домаћинима у њиховом успешном комбиновању ограничених економских реформи и социјалистичке привреде. По повратку на Кубу Кастро је ипак критиковао експерименте с приватним предузетништвом који су се указивали на Куби. Тврдио је како је једини начин да се постигне економски раст очување једнопартијске државе, ограничавање приватног предузетништва и брзо утишавање политичких противника. У фебруару 1996. кубански ратни авиони су оборили два цивилна авиона за која су кубанске власти тврдиле да су нарушиле кубански ваздушни простор. Ови авиони су припадали организацији кубанских избеглица Brothers of the Rescue који су се посветили помагању кубанским избеглицама. Америчка влада одговорила је на овај инцидент даљњим јачањем економског ембарга што је укључивало и кажњавање страних фирми које инвестирају на Куби.

Једном приликом упитан када ће обријати браду и скинути војну одору (по томе и с цигаретом у устима постао је препознатљив лик у целом свијету) одговорио је: „Када се оконча револуција!“

Породични животУреди

Године 1948. оженио се Миртом Диаз-Балар, али је брак завршен разводом 1954. године.

Кастров син Фидел Кастро Диаз-Балар, који је потекао из тог брака, рођен је 1949. године. Доласком оца на власт најмлађи Кастро вршиће дужност шефа кубанске комисије за атомску енергију. Међутим, Кастро се још женио. До своје смрти, Фидел Кастро је био у браку са Далиом Сото Дел Валеом, с којом се венчао 1980. године и с њом је имао пет синова чија имена редом почињу на слово А.

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Борислав Лалић, „Фидел Кастро: један човек једна револуција“, Београд: Новости, 2007 (Београд: Публикум).
  • Azicri, Max (2009). „The Castro-Chávez Alliance”. Latin American Perspectives. 36 (1). стр. 99—110. ISSN 1552-678X. 
  • Castro, Fidel (2009). My Life: A Spoken Autobiography. Ramonet, Ignacio (interviewer). New York: Scribner. ISBN 978-1-4165-6233-7. 
  • Guerra, Lillian (2012). Visions of Power in Cuba: Revolution, Redemption, and Resistance, 1959–1971. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-1886-9. 
  • Lecuona, Rafael A. (1991). „Jose Marti and Fidel Castro”. International Journal on World Peace. 8 (1): 45—61. JSTOR 20751650. 
  • Mallin, Jay (1994). Covering Castro: Rise and Decline of Cuba's Communist Dictator. Piscataway: Transaction Publishers. ISBN 978-1-56000-156-0. 
  • Ros, Enrique (2006). El Clandestinaje y la Lucha Armada Contra Castro. Miami: Ediciones Universal. ISBN 978-1-59388-079-8. 
  • Sondrol, Paul C. (1991). „Totalitarian and Authoritarian Dictators: A Comparison of Fidel Castro and Alfredo Stroessner”. Journal of Latin American Studies. 23 (3): 599—620. JSTOR 157386. doi:10.1017/S0022216X00015868.  Непознати параметар |s2cid= игнорисан (помоћ)
  • Wickham-Crowley, Timothy P. (1990). Exploring Revolution: Essays on Latin American Insurgency and Revolutionary Theory. Armonk and London: M.E. Sharpe. ISBN 978-0-87332-705-3. 

Спољашње везеУреди