Википедија

Маргарет Атвуд

Маргарет Атвуд (енгл. Margaret Atwood; Отава, 18. новембар 1939) канадска је песникиња, списатељица, књижевна критичарка, есејисткиња и еколошка активисткиња.[2]

Маргарет Атвуд
Атвудова у Онтарију 2006. године
Лични подаци
Пуно имеМаргарет Еленор Атвуд
Датум рођења(1939-11-18)18. новембар 1939. (85 год.)
Место рођењаОтава, Канада
Књижевни рад
Период1955–
Најважнија делаСлушкињина прича, Мачје очи, Алијас Грејс, Слепи убица, Антилопа и косац, Израњање
Потпис
Atwood's voice
from BBC Radio 4's Front Row, July 24, 2007[1]

Њен књижевни опус обрађује различите теме укључујући род и идентитет, религију и митове, моћ језика, климатске промене и „политику моћи“.[3] Многе њене песме инспирисане су митовима и бајкама који су је занимале од малена. Позната је по канадском национализму и по феминизму.[2]

Атвуд је оснивач награде за поезију Грифин и Writers' Trust of Canada. Она је такође виши сарадник на Мејзи Колеџу у Торонту и проналазач LongPen уређаја и повезаних технологија које олакшавају даљинско роботско потписивање докумената.

Биографија

уреди

Атвуд је рођена у Отави, Онтарио, Канада, као друго од троје деце[4] Карла Едмунда Атвуда, ентомолога,[5] и Маргарет Дороти (девојачко Килам), бившег нутриционисте из Вудвила, Нова Шкотска.[6] Због очевог истраживања шумске ентомологије, Атвуд је већи део свог детињства провела у забити северног Квебека,[7] и путовала је између Отаве, Су Сент Мари и Торонта.

Није редовно похађала школу све док није имала 12 година. Постала је страсни читалац различите књижевности, мистерија, бајки браће Грим, канадских прича о животињама и стрипова. Похађала је средњу школу Лисајде у Торонту где је дипломирала 1957.[8] Атвуд је почела да пише драме и песме са 6 година[9]

Као дете, такође је учествовала у Брауновом програму Girl Guides of Canada. Атвуд је писала о својим искуствима у овој организацији у неколико својих публикација.[10]

Она је схватила да жели да пише професионално када је имала 16 година.[11] Током 1957. почела је да студира на Викторија колеџу на Универзитету у Торонту, где је објављивала песме и чланке у Acta Victoriana, факултетском књижевном часопису, и учествовала у позоришној традицији друге године The Bob Comedy Revue.[12] Међу њеним професорима били су Џеј Мекферсон и Нортроп Фрај. Дипломирала је 1961. године са дипломом енглеског језика (са одликом) и дипломирала филозофију и француски језик.[8]

Године 1961, Атвуд је започела постдипломске студије на Редклиф колеџу на Универзитету Харвард; добијала је Вудро Вилсон стипендију.[13] Магистрирала је на Редклифу 1962. године и две године је била на докторским студијама, али није довршила дисертацију Енглеска метафизичка романса.[14]

Иако је најпознатија по својим романима, књижевни опус Атвудове такође обухвата поезију, збирке кратких прича, књиге за децу и књижевне критике.

Одликована је највишим књижевним наградама Канаде. Добитница је француског ордена Легије части. Лондонски „Сандеј Тајмс“ доделио јој је своју највишу награду. Шест пута је била у најужем избору за награду Букер, коју је освојила двапут — за роман Слепи убица из 2000. и Сведочанства из 2019. године.[15] Међународну књижевну награду „Франц Кафка” добила је 2017. године.[16]

Теме и културни контекст

уреди

Њен допринос теоријским поставкама канадског идентитета привукао је пажњу јавности, како у Канади тако и на међународном нивоу. Њено главно дело књижевне критике, Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature, сматра се донекле застарелим, али остаје стандардни увод у канадску књижевност у програмима канадских студија на међународном нивоу.[17][18][19] Писац и академик Џозеф Пивато критиковао је континуирано поновно штампање те књиге, наводећи да је то медвеђа услуга студентима канадске књижевности која сужава погледе.[20]

У књизи Survival, Атвуд постулира да је канадска књижевност, а тиме и канадски идентитет, окарактерисана симболом опстанка, преживљавања.[21] Овај симбол је изражен у свеприсутној употреби „положаја жртве“ у канадској књижевности. Ове позиције представљају скалу самосвести и самоактуализације жртве у односу „победник/жртва“.[22] „Победник“ у овим сценаријима могу бити други људи, природа, дивљина или други спољашњи и унутрашњи фактори који тлаче жртву.[22] Етвудово преживљавање носи утицај теорије Нортропа Фраја о менталитету гарнизона ; Атвуд користи Фрајев концепт канадске жеље да се огради од спољног утицаја као критичко средство за анализу канадске књижевности.[23] Према њеним теоријама у делима као што су Survival и њеном истраживању сличних тема у својој фикцији, Етвуд сматра канадску књижевност изразом канадског идентитета. Према овој литератури, канадски идентитет је дефинисан страхом од природе, историјом насељеника и неупитном приврженошћу заједници.[24] У интервјуу са шкотским критичарем Билом Финдлејем 1979. године, Атвуд је расправљала о односу канадских писаца и писања спрам „империјалних култура“ Сједињених Америчких Државае и Уједињеног Краљевства.[25]

Атвудов допринос теоретизирању о Канади није ограничен само на њене нефикцијске радове. Неколико других дела, укључујући The Journals of Susanna Moodie, Alias Grace, The Blind Assassin, Surfacing, су примери онога што постмодерна теоретичарка књижевности Линда Хатчеон назива „ историографском метафикцијом“.[26] У таквим делима Етвуд експлицитно истражује однос историје и наратива и процесе стварања историје.[27]

Међу њеним доприносима канадској књижевности, Атвуд је оснивач и оснивач Грифинове награде за поезију,[28] као и оснивач Writers' Trust of Canada, непрофитне књижевне организације која настоји да подстакне канадску књижевну заједницу.[29] Назвала је Мону Авад, канадског романописца и писца кратких прича, својим „књижевним наследником“.[30]

Рад Маргарет Атвуд је привлачио феминистичке књижевне критичаре, упркос њене спорадичне неспремности повремено да примени ознаку „феминистичка“ за своја дела.[31] Почевши од објављивања њеног првог романа The Edible Woman, Атвуд је тврдила: „Не сматрам га феминистичким; само соцреалистичким“.[32]

Атвуд се одупирала сугестији да су Слушкињина прича и Антилопа и косац научна фантастика, сугеришући Гардијану 2003. да су дела спекулативна фантастика: „Научна фантастика има чудовишта и свемирске бродове.“[33]

Атвуд у књигама и другим делима више пута износи запажања о односима људи и животиња.[34] Велики део дистопије коју Атвуд ствара у Антилопа и косац тиче се генетске модификације и измене животиња и људи, што доводи до хибрида као што су голубови, ракункови, волвогови и крекери, што поставља питања о границама и етици науке и технологије, и на шта значи бити човек.[35]

Атвуд је у једном интервјуу назначила да себе сматра црвеним торијевцем, рекавши да су „Торијевци били ти који су веровали да они на власти имају одговорност према заједници, да новац не би требало да буди мера свих ствари“.[36] Такође је на Твитеру изјавила да је монархиста.[37] На савезним изборима 2008. присуствовала је митингу за квебечки блок, митингу странке која подржава независност Квебека.[38] У уводнику за The Globe and Mail, позвала је Канађане да гласају за било коју странку, осим за конзервативце, како би спречили да добију већину.[39]

Етвуд је 2018. године потписала апел америчког ПЕН центра у одбрану украјинског редитеља Олега Сенцова, политичког затвореника у Русији.[40] Атвуд се 24. фебруара 2022. бавила ратом у Украјини у време руске инвазије на Украјину и објавлао линк ка фонду државне помоћи на Твитеру.[41][42] Она наставља да објављује информације о рату у Украјини на друштвеним мрежама. [43]

Лични живот

уреди

Атвуд има сестру Рут Етвуд, рођену 1951. године, и две године старијег брата Харолда Леслија Етвуда.[44] Тврдила је да је, према њеној баки (девојачко презиме Вебстер), да је Мери Вебстер, која је преживела линч вештица током 17. века, можда била предак: „У понедељак би моја бака рекла да јој је Мери предак, а у среду да је није... Зато бирајте сами."[45] Вебстер је тема њене песме „Полуобешена Мери“, као и особа у посвети романа Атвудове Слушкињина прича (1985).[46]

Атвуд се 1968. удала за Џима Полка, америчког писца, али се развела 1973.[33][47] Убрзо након тога успоставила је везу са колегом романописцем Гремом Гибсоном и преселила се на фарму у близини Алистона, Онтарио, где је њихова ћерка, Елеонор Џес Етвуд Гибсон, рођена 1976.[33]

Породица се вратила у Торонто 1980.[48] Атвуд и Гибсон су били заједно до 18. септембра 2019, када је Гибсон преминуо након што је боловао од деменције.[49] О Гибсону је писала у песми Dearly и у пропратном есеју о тузи и поезији објављеном у The Guardian 2020.[50] Атвуд је рекла о Гибсону: "Он није био егоиста, тако да није био угрожен са било чим што сам радила. Рекао је нашој ћерки пред крај свог живота: 'Твоја мама би и даље била писац да није срела ме, али не би се толико забављала“.[51]

Иако је врсна списатељица, Атвуд каже да је „ужасна у спеловању”[52]

Радови

уреди

Резиме библиографије[53]

Романи
Збирке кратких романа
Збирке поезије
Е-књиге
  • I'm Starved For You: Positron, Episode One (2012)
  • Choke Collar: Positron, Episode Two (2012)
  • Erase Me: Positron, Episode Three (2013)
  • The Heart Goes Last: Positron, Episode Four (2013)
  • The Happy Zombie Sunrise Home (2013) (са Наоми Олдермен)[58]
Уређене антологије
  • The New Oxford Book of Canadian Verse (1982)
  • The Canlit Foodbook (1987)
  • The Oxford Book of Canadian Short Stories in English (1988)
  • The Best American Short Stories 1989 (1989) (with Shannon Ravenel)
  • The New Oxford Book of Canadian Short Stories in English (1995)
Књиге за децу
  • Up in the Tree (1978)
  • Anna's Pet (1980) (са Џојс К. Баркхаус)
  • For the Birds (1990) (са Шели Танака)
  • Princess Prunella and the Purple Peanut (1995)
  • Rude Ramsay and the Roaring Radishes (2003)
  • Bashful Bob and Doleful Dorinda (2006)
  • Wandering Wenda and Widow Wallop's Wunderground Washery (2011);[59] инспирисано цртаном серијом званом -Wandering Wenda}- из 2016.
Нефикција
Цртежи
  • Kanadian Kultchur Komix представљајући „Survivalwoman” у This Magazine под псеудонимом, Барт Герард 1975–1980
  • Други се појављују на њеној веб страници.
Графичке новеле
  • Angel Catbird, са Џони Кристмасом и Тамра Бонвилејном (2016)
  • War Bears, са Кеном Стејсијом (2018)
Телевизијски сценарији
  • The Servant Girl (1974)
  • Snowbird (1981)
  • Heaven on Earth (1987)
Либрети
  • The Trumpets of Summer (1964) (са композитором Џоном Беквитом)
  • Frankenstein Monster Song (2004, са рок бендном One Ring Zero)[60]
  • „Паулина”, камерна опера у два чина, са композитором Тобином Стоксом за Сити оперу Ванкувер (2014)
Аудио записи
  • The Poetry and Voice of Margaret Atwood (1977)
  • Margaret Atwood Reads "Unearthing Suite" (1985)
  • Margaret Atwood Reading From Her Poems (2005)
  • Маргарет Атвуд као она сама у Zombies, Run, као преживели радио-оператер у темама.
Филмографија
  • Она игра себе у свих 26 епизода серије The Wide World of Wandering Wenda у којој носи особене шешире који одговарају различитим темама (2017)

Дела преведена на српски језик

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Margaret Atwood”. Front Row. 24. 7. 2007. BBC Radio 4. Приступљено 18. 1. 2014. 
  2. ^ а б в г Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 78. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ Marion, Wynne-Davies (2010). Margaret Atwood. British Council. Horndon, Tavistock, Devon: Northcote, British Council. ISBN 978-0746310366. OCLC 854569504. 
  4. ^ Hoby, Hermione (18. 8. 2013). „Margaret Atwood: interview” . The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 11. 1. 2022. г. Приступљено 27. 10. 2020. 
  5. ^ „Carl E. Atwood Graduate Scholarship in Ecology and Evolutionary Biology”. University of Toronto. Архивирано из оригинала 13. 3. 2017. г. Приступљено 12. 3. 2017. 
  6. ^ Foote, Hazel (1997). The Homes of Woodville. Woodville, Nova Scotia: M.A. Jorgenson. стр. 109. 
  7. ^ „Margaret Atwood's Wild Childhood”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). 9. 8. 2016. ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 20. 5. 2021. г. Приступљено 20. 5. 2021. 
  8. ^ а б Nathalie, Cooke (1998). Margaret Atwood: a biography. Toronto: ECW Press. ISBN 1550223089. OCLC 40460322. 
  9. ^ Daley, James (2007). Great Writers on the Art of Fiction: From Mark Twain to Joyce Carol Oates. Courier Corporation. стр. 159. ISBN 978-0-486-45128-2. 
  10. ^ Hicks, Cara (7. 8. 2013). „What it Means (to me) to Be an Owl”. GirlGuidesCANBlog (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 1. 5. 2020. 
  11. ^ „Margaret Atwood: The Art of Fiction No.121”. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 4. 12. 2016. . The Paris Review..
  12. ^ O'Grady, Conner Архивирано јун 16, 2018 на сајту Wayback Machine "Despite cuts and critics, Bob carries on"; the newspaper; University of Toronto; December 18, 2013.
  13. ^ „University of Toronto Alumni Website » Margaret Atwood”. alumni.utoronto.ca. Архивирано из оригинала 23. 3. 2017. г. Приступљено 24. 1. 2017. 
  14. ^ „On Being a Poet: A Conversation With Margaret Atwood”. The New York Times. Архивирано из оригинала 11. 3. 2017. г. Приступљено 24. 1. 2017. 
  15. ^ Atwood wins Booker prize, The Guardian
  16. ^ Маргарет Атвуд добила награду за књижевност „Франц Кафка” (Б92, 17. октобар 2017)
  17. ^ Moss, Laura (2006). John Moss; Tobi Kozakewich, ур. "Margaret Atwood: Branding an Icon Abroad" in Margaret Atwood: The Open Eye. Ottawa: University of Ottawa Press. стр. 28. 
  18. ^ Chambers, C. M. (1999). A topography for canadian curriculum theory. Canadian Journal of Education, 24(2), 137.
  19. ^ Atwood, M. (July 1, 1999). "Survival, then and now." Maclean's, 112, 54.
  20. ^ „Pivato, Joseph”. Архивирано из оригинала 12. 04. 2018. г. Приступљено 11. 4. 2018.  "Atwood's Survival: A Critique", Canadian Writers, Faculty of Humanities & Social Science, Athabasca University, 1985..
  21. ^ Atwood, Margaret (1972). Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature . Toronto: Anansi. стр. 32. 
  22. ^ а б Atwood, M. (1972), 36–42.
  23. ^ Pache, Walter (2002). Reingard M. Nischik, ур. "A Certain Frivolity: Margaret Atwood's Literary Criticism" in Margaret Atwood: Works and Impact. Toronto: Anansi. стр. 122. 
  24. ^ Atwood Margaret (1996) [1972]. Survival : a thematic guide to Canadian literature (1st McClelland & Stewart изд.). Toronto, Ontario: M & S. ISBN 978-0771008320. OCLC 35930298. 
  25. ^ Findlay, Bill (1979), Interview with Margaret Atwood, in Bold, Christine (ed.), Cencrastus No. 1, Autumn 1979, pp. 2 - 6.
  26. ^ Howells, Coral Ann (2006). John Moss; Tobi Kozakewich, ур. "Writing History from The Journals of Susanna Moodie to The Blind Assassin" in Margaret Atwood: The Open Eye. Ottawa: University of Ottawa Press. стр. 111. 
  27. ^ „Structuralist analysis of Margaret Atwood's novels The Handmaid's Tale, Cat's Eye, and The Robber Bride” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 17. 10. 2019. 
  28. ^ „Griffin Poetry Prize: The Griffin Trust: Trustees”. Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 8. 6. 2014. 
  29. ^ „About Us: The Writers' Trust of Canada”. Архивирано из оригинала 9. 2. 2014. г. Приступљено 18. 2. 2014. 
  30. ^ Guadagnino, Kate (20. 4. 2023). „Margaret Atwood and Mona Awad on Writing Outside the Lines”. T: The New York Times Style Magazine. Приступљено 8. 5. 2023. 
  31. ^ Tolan, Fiona (2007). Margaret Atwood: feminism and fiction. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-1435600799. OCLC 173507440. 
  32. ^ Kaminski, Margaret, "Preserving Mythologies", Margaret Atwood: Conversations, ed. Earl G. Ingersoll, Princeton, 1990, 27–32.
  33. ^ а б в Potts, Robert (26. 4. 2003). „Light in the wilderness”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 30. 5. 2013. 
  34. ^ Vogt, Kathleen (1988). Real and Imaginary Animals in the Poetry of Margaret Atwood. VanSpanckeren, Kathryn; Castro, Jan Garden. Carbondale: Southern Illinois University Press. стр. 164. ISBN 978-0585106298. OCLC 43475939. 
  35. ^ Sanderson, Jay (2013). „Pigoons, Rakunks and Crakers: Margaret Atwood's Oryx and Crake and Genetically Engineered Animals in a (Latourian) Hybrid World”. Law and Humanities. 7 (2): 218—239. doi:10.5235/17521483.7.2.218. 
  36. ^ Mother Jones:"Margaret Atwood: The activist author of Alias Grace and The Handmaid's Tale discusses the politics of art and the art of the con" Архивирано фебруар 11, 2009 на сајту Wayback Machine. July/August 1997.
  37. ^ Atwood, Margaret (20. 5. 2013). „Actually I'm a monarchist. Read again. Nobody's suggesting Queen Vic must go. But nice if (real) Canada honoured its treaties.” (твит) — преко Twitter-а.  Недостаје или је непопуњен параметар |user= (помоћ); Недостаје или је непопуњен параметар |number= (помоћ)
  38. ^ „Canada Votes — Atwood backs Bloc on arts defence”. Canadian Broadcasting Corporation. 4. 10. 2008. Архивирано из оригинала 24. 11. 2014. г. Приступљено 21. 2. 2015. 
  39. ^ Margaret, Atwood. Anything but a Harper majority Архивирано јануар 16, 2009 на сајту Wayback Machine. The Globe and Mail. October 6, 2008.
  40. ^ „PEN International — Promoting freedom of expression and literature”. PEN International (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 10. 2021. г. Приступљено 10. 3. 2022. 
  41. ^ „Archived copy”. Twitter (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 10. 3. 2022. 
  42. ^ „Margaret Atwood joins writers condemning Russian invasion of Ukraine”. The Guardian (на језику: енглески). 28. 2. 2022. Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 10. 3. 2022. 
  43. ^ „Margaret e. Atwood (@MargaretAtwood) | Twitter”. Twitter (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 10. 3. 2022. 
  44. ^ Robert Potts (16. 4. 2003). „Light in the wilderness”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 4. 2020. г. Приступљено 16. 4. 2020. 
  45. ^ Mead, Rebecca (10. 4. 2017). „Margaret Atwood, the Prophet of Dystopia”. The New Yorker. ISSN 0028-792X. Архивирано из оригинала 29. 8. 2019. г. Приступљено 4. 2. 2018. 
  46. ^ „The Crucible - The Half-Hanged Mary Poem” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала 16. 8. 2021. г. Приступљено 15. 12. 2020. 
  47. ^ Thomas, Paul Lee (2007). Reading, Learning, Teaching Margaret Atwood. Peter Lang Publishing. стр. 7. ISBN 978-0820486710. Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 8. 8. 2013. 
  48. ^ Sutherland, John (2012). Lives of the Novelists: A History of Fiction in 294 Lives. Yale University Press. стр. 721. ISBN 978-0-300-18243-9. Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 11. 4. 2016. 
  49. ^ „Canadian author Graeme Gibson dead at 85”. CP24. 18. 9. 2019. Архивирано из оригинала 8. 3. 2020. г. Приступљено 18. 9. 2019. 
  50. ^ Atwood, Margaret (7. 11. 2020). „Caught in time's current: Margaret Atwood on grief, poetry and the past four years”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 8. 11. 2020. г. Приступљено 8. 11. 2020. 
  51. ^ Freeman, Hadley (19. 2. 2022). „Margaret Atwood on feminism, culture wars and speaking her mind: 'I'm very willing to listen, but not to be scammed'”. The Guardian. Архивирано из оригинала 19. 2. 2022. г. Приступљено 19. 2. 2022. 
  52. ^ Setoodeh, Ramin (10. 4. 2018). „Margaret Atwood on How Donald Trump Helped 'The Handmaid's Tale'”. Variety. Архивирано из оригинала 19. 7. 2018. г. Приступљено 18. 7. 2018. 
  53. ^ „Full Bibliography”. 
  54. ^ Flood, Alison (27. 5. 2015). „Into the woods: Margaret Atwood reveals her Future Library book, Scribbler Moon”. The Guardian. Приступљено 22. 1. 2018. 
  55. ^ "Margaret Atwood announces sequel to The Handmaid's Tale". CBC News, November 28, 2018.
  56. ^ Margaret, Atwood. Snake Poems by Margaret Atwood. Biblio.com. Приступљено 27. 8. 2011. 
  57. ^ Margaret, Atwood. Dearly by Margaret Atwood. Chatto&Windus. Архивирано из оригинала 13. 08. 2021. г. Приступљено 8. 11. 2020. 
  58. ^ Schinsky, Rebecca Joine (31. 10. 2012). „"THE HAPPY ZOMBIE SUNRISE HOME" — AN EXCERPT OF MARGARET ATWOOD'S EXCLUSIVE WATTPAD STORYSchinsky”. Book Riot. Архивирано из оригинала 6. 4. 2021. г. Приступљено 6. 4. 2021. 
  59. ^ „Wandering Wenda and Widow Wallop's Wunderground Washery”. Приступљено 1. 1. 2012. . Quill & Quire, December 2011..
  60. ^ „One Ring Zero with Margaret Atwood in Toronto”. 26. 8. 2006. Приступљено 27. 8. 2011 — преко YouTube. 

Литература

уреди

Додатна литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарет_Атвуд&oldid=29911583”