Јанез Хрибар

јанез хрибар
јанез хрибар
	Јанез Хрибар
Лични подаци
Датум рођења	8. октобар 1918.
Место рођења	Подлипоглав, код Љубљане, Аустроугарска
Датум смрти	21. септембар 1978. (59 год.)
Место смрти	Марибор, СР Словенија, СФР Југославија
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	1943.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије ; Југословенска народна армија
Чин	пуковник
Херој
Народни херој од	27. новембра 1953.
Одликовања

Јанез Хрибар (Подлипоглав, код Љубљане, 8. октобар 1918 — Марибор, 21. септембар 1978) био је учесник Народноослободилачке борбе, пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СР Словеније и народни херој Југославије.

Биографија уреди

Рођен је 8. октобра 1918. године у Подлипоглаву код Љубљане, у радничкој породици. Основну школу похађао је у Состру, а затим је у Љубљани изучио водоинсталатерски занат. Пре рата је учествовао радничком покрету. Године 1938. био је шест недеља у затвору, зато што је на изборима вербално иступио против владиних кандидата.

Након оснивања Ослободилачког фронта Словеније, 27. априла 1941. године, ступио је у Народноослободилачки покрет и био међу првим организаторима теренског одбора ОФ у Подлипоглаву. Одржавао је везу са партизанским јединицама и снабдевао их оружјем, муницијом и осталим потрепштинама.

У Народноослободилачку борбу ступио је 15. јула 1941. године. Као члан Молничке чете, новембра 1941. године укључио сед у Другу групу одреда, која је формирана над Липоглавом. У тој је групи био један од тројице обавештајаца. Преносио је извештаје између Друге групе одреда и Главног штаба НОВ Словеније, који је тада још био у Љубљани.

Једно време је био водник у школском логору код Липоглава. После италијанске офанзиве, постао је командир чете у Гупчевој бригади. Истакао се у борбама код Требелна, Ајдовца и Доба и акцијама против белогардиста у Сувој крајини. Код Прекрижја у Хрватској био је тешко рањен. Тада је био заменик команданта Другог батаљона Гупчеве бригаде. Године 1943, примљен је у чланство Комунистичке партије Словеније.

У лето 1943. године, вратио се из болнице и постао командант Трећег батаљона Гупчеве бригаде. До капитулације Италије, септембра 1943. године, рушио је непријатељске комуникације и нападао италијанске положаје. Учествовао је у борбама у Сувој крајини, Рибничкој долини, у Јеленовом жлебу и у Белој крајини.

После капитулације Италије, постао је командант Гупчеве бригаде и с њом водио борбе у Долењској и Нотрањској. Учествовао је у нападима на Ново Место, Тршку гору, у Рибничкој долини, код Сливнице и Грахова и остало.

У јесен 1944. године, постао је заменик команданта Петнаесте дивизије, а ускоро потом и командант Петнаесте дивизије и командант Осамнаесте дивизије, што је остао до краја рата.

Борио се против белогардиста и Немаца у Сувој крајини, водио четверодневну борбу за Опчине, борбе за одбрану Беле крајине, а против четника се борио у Нотрањској. У завршним борбама за ослобођење, учествовао је у борбама за Кочевје, Рибницу, Велике Лашче и у завршној бици пред Љубљаном.

Након рата је остао у Југословенској армији и био командант бригаде Корпуса народне одбране Југославије, командант демаркационе линије између Италије и Југославије, командант граничарске бригаде на мађарској граници, командант града Љубљане, командант Школе резервних војних старешина у Бохињској Бели, командант Школе за резервне старешине у Випави и начелник пешадијског одељења у дивизији у Марибору. После пензионисања је био инспектор за предвојничку обуку у Марибору и председник СУБНОР-а општине Марибор.

Умро је 21. септембра 1978. године у Марибору.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и бројних југословенских и страних одликовања, међу којима је пољски Партизански крст. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература уреди

Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.