Википедија

Арапско пролеће

протести и револуције у арапском свету

Арапско пролеће је назив за талас демонстрација, протеста и побуна у превасходно арапским земљама, који је почео 17. децембра 2010. године. Пре овог периода само је Судан био арапска држава која је доживела успешно обарање диктаторског режима 1964. и 1985. године. Први протести у децембру 2010. године започели су у Тунису[1] и Египту почетком 2011. године,[2] затим Либији,[3] Бахреину,[4] Сирији[5] и Јемену,[6] Алжиру,[7] Ираку,[8] Јордану,[9] Мароку[10] и Оману,[11] као и на границама Израела[12] и мањих протеста у Кувајту,[13] Либану,[14] Мауританији,[15] Саудијској Арабији,[16] Судану[17] и Западној Сахари.[18] Протести су имали облике грађанског протеста са демонстрацијама, маршевима као и коришћење друштвених мрежа попут Фејсбука, Твитера и Јутјуба.[19]

Арапско пролеће

Протести у арапском свету
Време17. децембар 2010 — 26. октобар 2013.
Место
северна Африка, Блиски исток.
УзрокЛош социјални стандард, дугогодишње аутократске владавине, спољни фактор.
Исход У току

Власти су често на демонстрације одговарале насиљем,[20][21][22] као и провладиним протестима и контрадемонстрацијама.[23][24][25]

Преглед уреди

Серија протеста и демонстрација на Блиском истоку и северу Африке позната је као „Арапско пролеће“[26][27][28][29][30][31], а понекад и као „Арапско пролеће и зима“[32], „Арапско буђење“[33] или „Арапски устанци“[34], иако нису сви учесници Арапи.

Започело је првим протестима у Тунису 17. децембра 2010. године самоспаљивањем Мухамеда Бузизија у знак протеста против полицијске корупције.[35][36]

Успех протеста у Тунису довео је до таласа побуна који је захватио Алжир, Јордан, Египат и Јемен,[37] а онда се проширио и на друге државе, при чему су демонстранти били најорганизованији током „дана беса“.[38][39][40] Протести су се прелили у виду мањих протеста и на неарапски свет у региону.

До јула 2011. године, демонстрације су резултовале обарањем власти у Тунису и Египту. Током почетних протеста неколико лидера је најавило да ће се повући са власти и организовати изборе. Судански председник је најавио изборе у 2015. години,[41] а ирачки премијер Ал-Малики за крај 2014. године,[42] мада је дошло до појачаног насиља демонстраната који су захтевали тренутне оставке.[43] Протести у Јордану довели су до пада владе,[44] резултујући повлачење бившег премијера и амбасадора у Израелу, кога је краљ Абдулах поставио за новог премијера са задатком састављања нове владе.[45]

Председник Јемена Али Абдулах Салех најавио је 23. априла да ће се повући за 30 дана у замену за имунитет,[46] што су демонстранти неформално прихватили 26. априла,[47] Међутим, Салех није одржао обећање, што је продужило протесте у Јемену.[48] Либијски лидер Моамер ел Гадафи је одбио да се повуче, што је довело до рата у Либији.[49]

 
 
 
  промена режима
  грађански рат
  грађански немири и сукоби
  протести и промене у властима
  велики протести
  мањи протести

  протести ван арапског света

Последице уреди

Арапско пролеће је инспирисало неколико мањих протеста и у неарапском свету, од којих је највећи протест у САД који се организује под слоганом Окупирајмо Волстрит.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ „Middle East In Revolt”. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 6. 6. 2011. г. Приступљено 11. 2. 2011. 
  2. ^ Peterson, Scott (11. 2. 2011). „Egypt's revolution redefines what's possible in the Arab world”. Christian Science Monitor. Приступљено 12. 6. 2011. 
  3. ^ Spencer, Richard (23. 2. 2011). „Libya: civil war breaks out as Gaddafi mounts rearguard fight”. The Telegraph. Приступљено 12. 6. 2011. 
  4. ^ McLean, Jesse (16. 2. 2011). „Death turns 'harmless man' into Bahrain uprising's martyr”. The Toronto Star. Приступљено 12. 6. 2011. 
  5. ^ „'It Will Not Stop': Syrian Uprising Continues Despite Crackdown”. Der Spiegel. 28. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  6. ^ Bakri, Nada; Goodman, J. David (28. 1. 2011), „Thousands in Yemen Protest Against the Government”, The New York Times 
  7. ^ „Algeria protest draws thousands”. CBC News. 12. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  8. ^ McCrummen, Stephanie (25. 2. 2011). „13 killed in Iraq's 'Day of Rage' protests”. The Washington Post. Приступљено 12. 6. 2011. 
  9. ^ „Thousands protest in Jordan”. Al Jazeera English. 28. 1. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  10. ^ „Morocco King on holiday as people consider revolt”. Afrol.com. 2011. Приступљено 1. 2. 2011. 
  11. ^ Vaidya, Sunil (27. 2. 2011). „One dead, dozen injured as Oman protest turns ugly”. Gulf News. Приступљено 12. 6. 2011. 
  12. ^ „Syria Blocks New Border Protest as Death Toll Rises to 23”. FOX News. 6. 6. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  13. ^ „Kuwaiti stateless protest for third day”. Middle East Online. 20. 2. 2011. Архивирано из оригинала 22. 02. 2011. г. Приступљено 12. 6. 2011. 
  14. ^ „Lebanon: Protests against Sectarian Political System”. Reuters. 27. 2. 2011. Архивирано из оригинала 24. 11. 2011. г. Приступљено 8. 3. 2011. 
  15. ^ Humphrey, Shawn (24. 2. 2011). „Benin, Senegal, Mauritania Impacted by Protest Movements”. Yahoo!. Архивирано из оригинала 2. 3. 2011. г. Приступљено 25. 2. 2011. 
  16. ^ „Man dies after setting himself on fire in Saudi Arabia”. BBC News. 23. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011. 
  17. ^ „Sudan opposition leader arrested”. IR: Press TV. 19. 1. 2011. Приступљено 29. 1. 2011. 
  18. ^ „New clashes in occupied Western Sahara”. Afrol. 27. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  19. ^ „The Arab Uprising's Cascading Effects”. Miller-mccune.com. 23. 2. 2011. Архивирано из оригинала 1. 3. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  20. ^ „Many wounded as Moroccan police beat protestors”. Reuters. 23. 5. 2011. Архивирано из оригинала 10. 1. 2012. г. Приступљено 12. 6. 2011. 
  21. ^ „Syria's crackdown”. The Irish Times. 31. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  22. ^ „Bahrain troops lay siege to protesters' camp”. CBS News. 16. 3. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  23. ^ „Syria clampdown on protests mirrors Egypt's as thugs join attcks”. Ahram Online. 19. 4. 2011. Архивирано из оригинала 22. 02. 2012. г. Приступљено 12. 6. 2011. 
  24. ^ Almasmari, Hakim (17. 3. 2011). „Yemeni government supporters attack protesters, injuring hundreds”. The Washington Post. Приступљено 12. 6. 2011. 
  25. ^ „Libya Protests: Gaddafi Militia Opens Fire On Demonstrators”. The Huffington Post. 24. 2. 2011. Приступљено 12. 6. 2011. 
  26. ^ Hardy, Roger (2. 2. 2011). „Egypt protests: an Arab spring as old order crumbles”. BBC. Приступљено 9. 3. 2011. 
  27. ^ Smith, Kate (8. 3. 2011). „Arab 'spring' a chance for U.S. to rewrite relationships”. San Angelo Standard-Times. Архивирано из оригинала 11. 7. 2011. г. Приступљено 9. 3. 2011. 
  28. ^ Moisi, Dominique (26. 1. 2011). „An Arab Spring?”. Project Syndicate. Приступљено 9. 3. 2011. 
  29. ^ Khalidi, Rashid (3. 3. 2011). „http://www.thenation.com/article/158991/arab-spring”. The Nation. Приступљено 9. 3. 2011.  Спољашња веза у |title= (помоћ)
  30. ^ Ashley, Jackie (6. 3. 2011). „The Arab spring requires a defiantly European reply”. The Guardian. UK. Приступљено 9. 3. 2011. 
  31. ^ „Arab Spring – Who lost Egypt?”. The Economist. 1. 3. 2011. Приступљено 9. 3. 2011. 
  32. ^ Miller, Aaron. „What Is Israel's Next Move In The New Middle East?”. Moment Magazine. Архивирано из оригинала 6. 5. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2011. 
  33. ^ „Breaking News, World News and Video from al Jazeera”. „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 18. 07. 2012. г. Приступљено 03. 07. 2011. „The Arab awakening reaches Syria”. The Economist. 
  34. ^ Lalami, Laila (17. 2. 2011). „Arab Uprisings: What the February 20 Protests Tell Us About Morocco”. „Democracy's hard spring”. The Economist. 
  35. ^ Fahim, Kareem (22. 1. 2011). „Slap to a Man's Pride Set Off Tumult in Tunisia”. The New York Times. Приступљено 1. 2. 2011. 
  36. ^ Noueihed, Lin (19. 1. 2011). „Peddler's martyrdom launched Tunisia's revolution”. UK: Reuters. Архивирано из оригинала 09. 02. 2011. г. Приступљено 1. 2. 2011. 
  37. ^ Raghavan, Sudarsan (27. 1. 2011). „Inspired by Tunisia and Egypt, Yemenis join in anti-government protests”. The Washington Post. Приступљено 1. 2. 2011. 
  38. ^ „Yemenis square off in rival 'Day of Rage' protests”. Arab News. 3. 2. 2011. Архивирано из оригинала 07. 07. 2011. г. Приступљено 6. 2. 2011. 
  39. ^ „Police in south Yemen disperse 'day of rage' protests”. Hosted news. Aden, Yemen. Agence Presse-France. 11. 2. 2011. Архивирано из оригинала 23. 12. 2011. г. Приступљено 13. 2. 2011. 
  40. ^ White, Gregory (13. 2. 2011). „Bahrain Now Bracing For Its Own Day Of Rage After Giving Every Family $2,660 Fails”. Business Insider. Приступљено 13. 2. 2011. 
  41. ^ „Party: Bashir is not standing for re-election”. Gulf Times. 22. 2. 2011. Архивирано из оригинала 3. 4. 2011. г. Приступљено 22. 2. 2011. 
  42. ^ „Iraq PM plans no re-election”. Voice of Russia. 5. 2. 2011. Архивирано из оригинала 11. 1. 2012. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  43. ^ „Iraq angered protesters call for Maliki resignation”. Alsumaria. 26. 2. 2011. Архивирано из оригинала 25. 09. 2011. г. Приступљено 27. 2. 2011. 
  44. ^ „Jordanians stage anti-gov't sit-in in Amman”. Xinhua. 30. 1. 2011. Приступљено 13. 4. 2011. 
  45. ^ „Jordan king appoints new PM, government quits”. Reuters. 1. 2. 2011. Архивирано из оригинала 04. 02. 2011. г. Приступљено 2. 2. 2011. 
  46. ^ Worth, Robert F. (23. 4. 2011). „President of Yemen Offers to Resign for Immunity”. The New York Times. Приступљено 24. 4. 2011. 
  47. ^ Almasmari, Hakim (26. 4. 2011). „Yemen Protesters Accept Deal”. The Wall Street Journal. Приступљено 27. 4. 2011. 
  48. ^ Abu-Nasr, Donna (2. 5. 2011). „Yemen Accord Signing Has Been Postponed, Gulf Official Says”. Bloomberg. Приступљено 5. 5. 2011. 
  49. ^ „Libyan govt says Gaddafi won't step down”. The Times Of India. The Times of India. 5. 4. 2011. Архивирано из оригинала 01. 03. 2012. г. Приступљено 5. 5. 2011. 

Шира литература уреди

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арапско_пролеће&oldid=27557994”