Српски Гестапо

Српски Гестапо је назив за 1. београдски специјални борбени одред Гестапоа формиран у окупираној Србији током Другог светског рата за борбу против НОП-а, а који су чинили Срби, најчешће припадници организације ЗБОР. Српски Гестапо није имао никакве везе са квинслишком владом Милана Недића, нити са војном управом у Србији, већ је за потребе Гестапоа обављао специјалне задатке. Вођа ове организације био је Страхиња Јањић.

Формирање

У свим окупираним земљама у Европи, Гестапо је од месног становништва настојао да формира јединице или организације које би надокнадиле недостатак немачких јединица. С обзиром да је територија на којој се простирало окупирано подручје у Европи била таква да ју је било немогуће контролисати само с а немачким полицијско-управним органима, то су Немци приступили специјалном одабиру кадрова из локалних полицијских и војних структура.

Немачки Гестапо, за борбу против НОП-а на територији Србије основао тајну организацију коју је назвао 1. београдски специјални борбени одред. Командант ове јединице био је Страхиња Јањић, бивши официр Југословенске војске и немачки агент у Председништву владе Драгише Цветковића. Током војног пуча од 27. марта, Јањић је побегао из Београда. После Априлског рата и окупације Србије, међу првима се ставио у службу окупатора, поставши службеник Аћимовићеве администрације. После почетка партизанског устанка у Србији, Јањић је понудио своје услуге Специјалној полицији, али је био одбијен. На подручју крагујевачке општине окупио је стотинак добровољаца за Пети добровољачки одред Марисава Петровића са циљем борбе против партизана. Са овом јединицом је помогао Немцима у извођењу Крагујевачког масакра. Петровић га је после масакра поставио за градоначелника Крагујевца. За одржавање реда Јањић је добио похвале од Немаца. Међутим, као градоначелник, Јањић је подвргао становништво тортури, у шта је спадало батинање, уцене, пљачке и силовање једне учитељице. Због тога су га ухапсили љотићевски официри, али је Јањић пуштен на интервенцију Немаца. Немци су поставили Јањића за председника општине у Лесковцу децембра 1941, где је остао до фебруара 1942.

У марту 1942. Милан Недић је Јањића поставио за руководиоца „Специјалног одреда при Председништву владе“. Овде је дошао у сукоб са Миланом Недићем, био отпуштен из службе, а потом се ставио у службу Гестапоа. Јањић је, потом покушао да оснује српску СС јединицу, која би се борила на Источном или Северноафричком фронту. Успео је да прикупи тек стотинак добровољаца, углавном бивших криминалаца.

Гестапо је од ових људи приступио формирању ове јединице, 1. априла 1942, означавајући га у службеној преписци као 1. београдски специјални борбени одред. Припадници су регрутовани међу Љотићевим добровољцима и међу члановима Српске државне страже. Јединица је без много успеха деловала до почетка 1944. године. Припадници те јединице називали су себе Српски Гестапо, што су и Немци касније и званично прихватили. Њени припадници претходно су завршавали обуку, били су одевени у немачку униформу, наоружани немачким оружјем. После завршеног течаја, одлазили су на терен где су стварали своје пунктове и агентуре. Први званичан помен Српског Гестапоа (нем. Serbische Gestapo) био је 19. августа 1942. године у извештају СС-оберштурмбанфирера Карла Крауса, главног опуномоћеника 6. управе RSHA за Југославију, који је послат Химлеру из Београда. У јулу се приступило практичној реализацији, пошто су припремљени документи и усвојен програм и план обуке.

Седиште одреда било је, у згради основне школе у Београду, ул. Старине Новака број 24. Формално, били су потчињени Другој групи Штаба војно-управног команданта Србије.

Задатак да врбују људе су имали само Страхиња Јањић, командант одреда и његов заменик Светозар Нећак. Могли су да их нађу у редовима љотићеваца, жандарма и нацистички опредељеним појединцима, који су морали бити припадници Љотићевог ЗБОР-a. Формални пријем обављали су припадници испоставе Гестапоа у Београду, пред којим су кандидати писали аутобиографију и полагали свечану обавезу, то јест, неку врсту заклетве.

Рад

У новембру 1942. одред је био најбројнији у сталном, појединачном саставу, и имао 147 људи у Београду, 49 у Крагујевцу, а у осталим среским местима по 5 припадника, изузев Шапца где их је било девет.

Иако је Српски Гестапо био првенство предвиђен за борбу против партизана, он је потказивао и многе припаднике квислиншке управе, због чега је Недићева влада више пута протестовала код немачких окупационих власти у Србији.

Озбиљне тешкоће на које су Немци наишли са припадницима ове јединице, биле су разлог честих протеста окупационог управника Србије Димитрију Љотићу, лично. Командант немачког Гестапоа за Србију спровео је реорганизацију 26. априла 1943. године. На основу наредбе рајхсфирера СС Хајнриха Химлера од 14. маја 1943. године, група од 22 агента упућена је у Немачку у Берлин, где су подељени у групе од по три агента и размештени по разним предузећима. Друга група од 76 припадника отишла је 11. јуна а трећа, и најбројнија, од 91 припадника отишла је у Минхен 27. септембра 1943. године. У одреду, у Београду, стално је радило 33 агента на челу са Светозаром Нећаком, све до расформирања 29. фебруара 1944. Расформирање одреда није, ни у ком случају, значило да је његова активност престала. Гестапо и Абвер су само извршили реорганизацију појединих својих јединица, а у оквиру истих, извршено је придодавање припадника одреда.

Сваки нови агент имао је своју посебну шифру под којом је био евидентиран у Гестапоу. То им је давало скоро неограничена овлашћења на терену. Од припадника овог одреда зазирали су чак и високи официри Српског добровољачког корпуса као и, посебно, Српске државне страже. Понашање припадника одреда било је непредвидљиво и често је доводило до инцидентних ситуација.

Са припадницима Српског Гестапоа вршена је интензивна обука у кругу како немачких касарни, тако и касарни Српске државне страже. Немачки специјалисти обучавали су их у: руковању минско-експлозивним средствима, пешадијским наоружањем, употребом тада савремених система радио везе, учили немачки језик и слушали су нацистичку идејно-политичку наставу. Посебна обука била је предвиђена за прикупљање обавештења за редовну полицијску обраду сумњивих особа.

Један наставни час дневно држали су професионални припадници немачке војно-обавештајне службе Абвер.

Према правилу службе, које је донео шеф Друге управе војно-управног команданта Србије, у кругу касарне агенти су били обавезни да носе радне униформе немачке војске, а приликом изласка на терен униформе припадника СС јединица или цивилна одела. Поседовали су легитимације истоветне припаднику немачког Гестапоа.

Посебна пажња посвећена је извођењу обуке за провокаторе. У том циљу на територији војно-окупационог подручја Србије употребљавани су специјални агенти провокатори, са задатком да откривају припаднике НОП-а, прикупљају податке о партизанским одредима, изврше атентате или ноћне ликвидације породица, чији су чланови припадици или симпатизери НОП-а и др. Као припадници немачких оружаних јединица, учествовали су у акцијама чишћења терена, у којима су вршили претресе и пљачке кућа, хапшење и убијање припадника НОП-а. Формацијски, од стране немачког Гестапоа, коришћени су појединачно, у мањим групама или као војна јединица ранга вода или чете.

Гестапо је појединце покушавао да убаци у партизанске одреде или пак партијске ћелије као провокаторе. Криминалци, припадници одреда, који су злоупотребљавали овлашћења, чинили су озбиљно тзв. „нарушавање угледа немачке оружане силе“ и наносили нацистима више штете него користи, због чега је Емануел Шефер био приморан да расформира овај квислиншки одред, а његове припаднике депортује у Немачку, на нове задатке.

После Другог светског рата

Кроз ову организацију или, формално, одред, регрутацију је до 24. фебруара 1944, прошло 1902 припадника, од којих је, према непотпуним подацима, погинуло око 1160, док је велики број преживелих, емигрирао у САД и Уједињено Краљевство. Сумња се да је број регрутованих припадника далеко већи и да износи и до 4000 људи.

У земљама у које су побегли је, према непровереним подацима, један број припадника ове организације наставио да се бави обавештајним радом у корист нових домаћина. Обавештајне структуре САД користиле су њихове припаднике у периоду „Хладног рата“, против СССР, пре свега због блискости српског и руског језика.

Постоји врло прецизно вођена документација за сваког припадника ове формације која се чува једним делом у архиву у Фрајбургу, затим у Вашингтону и Београду (знатно мањи део).

Литература

• Borković, Milan (1979b). Kvinsliška uprava u Srbiji 1941—1944 (knjiga 2). Beograd. 
• Odić, Slavko; Komarica, Slavko (1977). Noć i magla: Gestapo u Jugoslaviji. Zagreb: Centar za informacije i publicitet. 
• Стефановић, Младен (1984). Збор Димитрија Љотића (PDF). Београд: Народна књига. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 07. 2014. г. Приступљено 29. 11. 2015. 
• Наредба Рајхсфирера СС Химлера од 28. 7. 1942. године, АVII, НА, Микротека, Вашингтон, Т-175, Р- 140/8212;
• Бранислав Божовић, Нацистичка обавештајна служба, ССУП, Стручна библиотека, 3. издање, Београд 1978. године;
• М. Кресо, Измјене у апарату њемачке окупационе управе у Југославији у у првој половини 1943. г, ПРИЛОЗИ 6, Сарајево 1973. г;
• Arhiv den Gevenvawart, Wien 1941-1944;
• Бартош Милан, Немачке репарације после Другог светског рата, Београд 1948.;
• Лист Ново време, март 1942 - јун 1944. Београд.;
• Очерки истории российской внешней разведки: В 6 тт. Т. 5 : 1945—1965. годы;
• Маркус Вольф, Игра на чужом поле. Тридцать лет во главе разведки Spionagechef im Geheimen Krieg. Москва 1998.

Спољашње везе

• http://www.vojska.net/hrv/drugi-svjetski-rat/srbija/srpski-gestapo/