Отворите главни мени

Радиша Радосављевић

Радиша Радосављевић — Шоша (Бјелуша, код Ариља, 1. септембар 1918Босанско Грахово, 28. октобар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

РАДИША РАДОСАВЉЕВИЋ
Radiša Radosavljević Šoša.jpg
Радиша Радосављевић Шоша
Датум рођења(1918-09-01)1. септембар 1918.
Место рођењаБјелуша, код Ариља
 Краљевина Србија
Датум смрти28. октобар 1942.(1942-10-28) (23 год.)
Место смртиБосанско Грахово
Независна Држава Хрватска НД Хрватска
Професијамеханичар
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Народни херој од20. децембра 1951.

БиографијаУреди

Рођен је 1. септембра 1918. године у селу Бјелуши, код Ариља. Основну школу је завршио у родном месту, а након тога је отишао на изучавање заната. Упоредо са учењем зната, како би се прехранио, радио је као надничар. Након завршеног авиомеханичарског заната запослио се у Ваздухопловној служби Југословенске војске. На служби у Југословенском краљевском ратном ваздухопловству остао је до Априлског рата 1941. године, када се након капитулације Југословенске војске вратио se у родно место.[1]

Септембра 1941. године ступио је у партизане, у Ариљску чету Ужичког партизанског одреда. Пошто је имао раније војничко искуство био му је поверен пушкомитраљез. Као борац-пушкомитраљезац добио је надимак „Шоша”, по митраљезу истоимене марке. Истицао се већ у првим борбама у којима је учествовао. Посебно се истакао у борбама против четничких јединица, које су заједно са недићевцима, у јесен 1941. године водиле борбу против партизана. Учествовао је у борбама против четника у Ивањици и у Прањанима.[1]

Истицао се и у жестоким борбама против немачких и недићевских снага у западној Србији, у току последње фазе Прве непријатељске офанзиве, крајем новембра и почетком децембра 1941. године. У то време вођене су непрекидне борбе на правцима КрагујевацГорњи МилановацЧачак и Крагујевац—Кнић—Чачак, а потом на правцима који су од Чачка и Ужица водили према Златибору и даље ка Санџаку, где се повукла главнина партизанских снага. У свим овим борбама Шоша се истицао храброшћу. Од средине децембра 1941. године његова чета се налазила у саставу Групе српских партизанских батаљона, који су деловали у Санџаку, делу западне Србије и источне Босне и од којих је 1. марта 1942. године у Чајничу формирана Друга пролетерска ударна бригада.[1]

Од ступања у Другу пролетерску бригаду, у њен Први ужички батаљон учествовао је у свим њеним борбама. Најпре у источној Босни — Борике, Власеница, Сребреница, Романија, Хан Пијесак, Рогатица, Борач, а потом у борбама против окупатора и четничких снага, након чега је била створена ослобођењна територија са центром у Фочи. Током маја и јуна 1942. године, током Треће непријатељске офанзиве, учествовао је у борбама на сектору Фоча, Горажде, Чајниче, Пљевља, Дурмитор и потом у Херцеговини, код Гацка и Чемерна. Ове борбе имале су велики значај за успешно повлачење главнине партизанских снага из Санџака и Црне Горе у област Тромеђе, одакле је кренуо поход пролетерских бригада у Босанску крајину.[1]

У походу у Босанску крајину, са Зеленгоре и обала Дрине и Сутјеске, учествовала је и Друга пролетерска бригада, која се истакла у борбама код Калиновика, на прузи Сарајево—Мостар, на сектору Травника и Бугојна. У свим овим борбама Шоша се истицао, а за подвиге приликом напада на Купрес, августа 1942. године, био је похваљен од стране Врховног команданта НОП и ДВ Југославије Јосипа Броза Тита. Истицао се и у борбама за ослобођење Мркоњић Града, у разбијању четника на Мањачи и у борбама за прво ослобођење Јајца.[1]

По наређењу Врховног штаба НОП и ДВЈ, крајем октобра 1941. године, Прва и Друга пролетерска и Четврта крајишка бригада су извршиле напад на италијанско-четничке снаге у Босанском Грахову. У тешким борбама, које су вођене неколико дана, партизанске снаге су успеле да сломе спољну одбрану града, али сам град није био заузет. У једном од јуриша на непријатељске снаге, које су биле утврђене у болници у Грахову, 28. октобра 1942. године, погинуо је Радиша Радосављевић Шоша. Сахрањен је на оближњем гробљу.[1]

Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије, 20. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[2]

Улица Хероја Шоше у Ариљу, носи име у његову част,[3] а на његовој родној кући у Бјелуши је постављена спомен-плоча.[4]

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

  • Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: НИРО Експорт Прес. 
  • Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.