Отворите главни мени

Русија у европском енергетском сектору

Русија има значајну улогу у европском енергетском сектору, као највећи извозник нафте и природног гаса у земље Европске уније (ЕУ). У 2007. ЕУ увози из Русије 185 милиона тона сирове нафте, што чини 32,6% укупног увоза нафте, и 100,7 милиона тона еквивалентне нафте природног гаса, што чини 38,7% укупног увоза гаса.[1]

Транс-сибирски гасовод грађен 1982—1984. са западним финансијерима обезбиједио је совјетски гас на западном тржишту.

Руска државна компанија Гаспром извози природни гас у Европу. Такође, контролише велики број зависних предузећа, укључујући и кључну инфраструктурну имовину. Осим тога, Гаспром је имао заједничка улагања за изградњу гасовода и складиштења природног гаса у великом броју европских земаља.[2] Трансњефт, Руска државна компанија одговорна за националне гасоводе, је још једна важна руска компанија која снабдијева Европу гасом.

Европски енергетски секторУреди

2007. године, 38,7% увоза природног гаса у ЕУ и 24,3% укупне потрошње природног гаса поријеклом су из Русије.[1][3] Руски природни гас се испоручује у Европу преко 12 цјевовода, од којих су три директна (до Финске, Естоније и Летоније), четири кроз Бјелорусију (до Литваније и Пољске) и пет кроз Украјину (до Словачке, Румуније Мађарске и Пољске).[3]


Највећи увозници руског гаса у ЕУ су Њемачка и Италија, заједно користе скоро пола гаса увезеног из РФ. Остали велики увозници у ЕУ (преко 5 милијарди кубних метара годишње) у Европској унији су Француска, Мађарска, Чешка, Пољска, Аустрија и Словачка.[4][5] Највећи увозници, који нису чланови ЕУ, руског природног гаса су Украјина, Турска и Бјелорусија.[4]

Према Европској комисији, учешће руског гаса у домаћој потрошњи чланица ЕУ 2007. године је био сљедећи[3]:

Употреба руског гаса у домаћој потрошњи у земљама не-чланицама ЕУ 2006. године[4]:

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Energy Dialogue EU–Russia. The Tenth Progress Report.” (PDF). Европска комисија. 2009: 4—6. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 02. 10. 2010. Приступљено 24. 01. 2010.  Непознати параметар |month= игнорисан (помоћ)
  2. ^ Koszalin, Andreas Heinrich (5. 2. 2008). „Gazprom's Expansion Strategy in Europe and the Liberalization of EU Energy Markets” (PDF). Russian Analytical Digest. Research Centre for East European Studies (34 Russian Business Expansion). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 06. 07. 2011. Приступљено 23. 02. 2008. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Commission staff working document–Accompanying document to the Proposal for a Regulation of the European Parliament and of the Council concerning measures to safeguard security of gas supply and repealing Directive 2004/67/EC. Assessment report of directive 2004/67/EC on security of gas supply {COM(2009) 363}” (PDF). European Commission. 16. 07. 2009: 33; 56; 63—76. Приступљено 30. 01. 2010. 
  4. 4,0 4,1 4,2 „Country analysis briefs: Russia” (PDF). Energy Information Administration. 2008: 11. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2006-12-15. Приступљено 30. 01. 2010.  Непознати параметар |month= игнорисан (помоћ)
  5. ^ Noël, Pierre (2009). „A Market Between Us: Reducing the Political Cost of Europe's Dependence on Russian Gas” (PDF). University of Cambridge Electricity Policy Research Group: 2; 38. EPRG0916. Приступљено 30. 01. 2010.  Непознати параметар |serie= игнорисан (помоћ); Непознати параметар |month= игнорисан (помоћ)