Рјепино
Рјепино (рус. Ре́пино) је област у Санкт Петербургу, од чијег центра је удаљен 30 km и смејештена у Финском заливу. Област је до 1948. носила фински назив Куокала, док није преименована по руском сликару Иље Рјепина.
| Рјепино рус. Ре́пино | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Град федералног значаја | Санкт Петербург |
| Стара имена | до 1948. Куокала |
| Становништво | |
| Географске карактеристике | |
| Апс. висина | 23 m |
| Површина | 15,88 km2 |
.svg)  Рјепино Рјепино на карти Русије | |
.png)
.png)
Историја уреди
Куокала се први пут помиње у мировном уговору између Новгородске републике и Шведске из 1323. године. Територија на којој се село налази била ја предмет борбе између Руса и Швеђана у 16. и 17. веку и дошла је под руску контролу након Великог северног рата почетком 18. века. Село су насељавали рибари финског и руског етницитета.
Област се даље развијала након 1870. године када је кроз град прошла железничка пруга која повезује Санкт Петербург и Хелсинки. Имућнији становници Санкт Петербурга изградили су виле за одмор у околини, а нова железничка станица је изграђена 1889. Куоккала се налазила у Великом финском војводств, самоуправном делу Руског царства, које је имало либералније окружење, што је привлачило уметнике и интелектуалце, укључујући сликара Иљу Рјепина. Бољшевичке вође, Богданов и Лењин, провели су неко време у Куокали од 1905. до 1907. године, боравећи у вили Васа, која је служила као штаб бољшевика.[1]
Убрзо након Октобарске револуције 1917. године, Финска је прогласила независност од Совјетског Савеза и Куоккала је постала део нове независне државе уз задржавање значајног етничког руског становништва. Дошло је до окршаја између белих и црвених Финаца у Куокали током финског грађанског рата 28. априла 1918. Куокалу су преузели Совјети када је Карелску превлаку Финска уступила Совјетском Савезу после Зимског рата (1939–1940) и Наставак рата (1941–1944). Куокала је постала део Лењинградске области 1948. године и преименована је у Рјепино у знак сећања на сликара Иљу Рјепина.
После рата, ово подручје је развијено као туристичко подручје са неколико хотела и лечилишта и пребачено је у надлежност града Санкт Петербурга као део округа Куротњи.
Пенати уреди
Године 1899. Рјепин је овдје купио имање и назвао га „Пенати”, по римском кућном божанству. Он је дизајнирао кућу и преселио у Куоккалу. Ту ће живети до смрти 1930. године. Кућа је окружена великим парком.
Имање је део светске баштине УНЕСКО „Санкт Петербург и сродне групе споменика“.[2] Рјепиново имање има статус музеја од 1940. године.[3]
Познати становници уреди
Галерија уреди
-
-
Хотел „Репинскаиа” -
Спасилачка станица -
Плажа, Фински залив -
Игралиште -
-
-
.jpg)
Види још уреди
Референце уреди
- ^ Biggart, John; White, James. „A Memoir of Natalia Bogdanovna Korsak (Malinovskaia)”. Academia.edu. Приступљено 6. 2. 2021.
- ^ Unesco World Heritage Site Saint Petersburg and Related Groups of Monuments, retrieved 25 May 2007.
- ^ Info on the museum "Penates", retrieved 25 May 2007.
- ^ Tych, Feliks (2018). „Przedmowa”. Ур.: Wielgosz, Przemysław. O rewolucji: 1905, 1917. Instytut Wydawniczy „Książka i Prasa”. стр. 17. ISBN 9788365304599.
- ^ Pachmuss, Temira (1992), A moving river of tears: Russia's experience in Finland, American university studies: Slavic languages and literature, 15, P. Lang, стр. 173, ISBN 9780820419565, „Elena Lukinichna Mrozovskaya, an artistic photographer in St. Petersburg, had a house in Vammelsuu in the 1920s; in 1941 she died in Kuokkala, after the Soviet-Finnish War of 1939-40.”
- ^ „Shostakovich Gallery – Katya Chiligiri Photography”. www.katyachilingiri.com.
