Себеж
Себеж (рус. Себеж) насељено је место са административним статусом града на западу европског дела Руске Федерације. Налази се у југозападном делу Псковске области и административно припада Себешком општинском рејону чији је уједно и административни центар.
| Себеж Себеж | |
|---|---|
 Поглед на град са обала Себешког језера | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Русија |
| Федерални округ | Северозападни |
| Област |  Псковска област |
| Рејон | Себешки рејон |
| Основан | први помен 1414. |
| Статус града | 1772. |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2016. | 5.449 |
| — густина | 681,13 ст./km2 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 56° 17′ 00″ С; 28° 29′ 00″ И / 56.283333° С; 28.483333° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 130 m |
| Површина | 8 km2 |
.svg)  Себеж Себеж на карти Русије | |
 Себеж Себеж на карти Псковске области | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 182250 |
| Позивни број | (+7) 81140 |
| Регистарска ознака | 60 |
| ОКАТО код | 58 247 501 |
| ОКТМО код | 58 647 101 001 |
Себеж који има статус града још од 1772. године налази се на списку историјских градова Русије.
Према проценама националне статистичке службе за 2016. у граду је живело 5.449 становника.
Географија уреди
Град Себеж налази се на крајњем југозападу Псковске области, на око 190 km јужно од града Пскова, односно на око 600 km западно од Москве. Град је смештен на обалама Себешког језера на југоистоку, и језера Ороно. На око километар од града налази се мање моренско узвишење.
У близини града се налазе значајнија лежишта грађевинског материјала и тресетишта, те термоминерални извори и пелоидна поља.
Кроз град пролази деоница међународног аутопута и железничке пруге Москва—Рига, те аутопут Санкт Петербург—Минск.
Историја уреди
Први писани помен Себежа као насељеног места односи се на 1414. годину, а само насеље се помиње у једном од докумената пољског хроничара Матеја Стриковског као један од пограничних утврђених градова Псковске републике.[1] Те године је велики литвански књаз Витаутас на свом војничком походу ка Пскову спалио град Себеж. Самим тим је извесно да је насеље настало знатно раније, иако се на основу неких других извора као време оснивања града помиње 1535. година[2] Наиме, током трајања руско-литванског рата 1534−1537. године војвода Иван Бутурлин је по налогу московског књаза у кратком времену на обали Себешког језера подигао дрвено утврђење у ком се налазила црква посвећена Усековању главе Јована Крститеља. Цркву је освештао тадашњи новгородски митрополит Макарије који је новоосновани град назвао Иванградом на Себежу (рус. Ивангород-на-Себеже).[3] Новоосновани град је у наредним годинама био једна од најважнијих пограничних тврђава на граници са Литванском кнежевином, значајно поприште бројних битака између две државе и често је прелазио „из руке у руку”. Године 1623. пољски краљ Сигисмунд III Васа даровао је граду повељу о Магдебуршком праву, а исте године Себеж добија и свој први грб − плави штит на којем Самсон држи лава за чељусти. Две године касније краљ Сигмунд је граду даровао здање римокатоличке цркве посвећене Светој Тројици (црква је 1988. предата на управу православној црквеној општини Себеж под чијом управом се и данас налази).
У границе руске државе град се враћа тек 1772. године као директна последица прве поделе Пољске и исте године добија званичан статус града Руске Империје.
Демографија уреди
Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 6.375 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2016. град имао 5.449 становника.[4]
| 1897. | 1939. | 1959. | 1970. | 1979. | 1989. | 2002. | 2010. | 2016. |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 4.326 | 6.000 | 6.994 | 10.154 | 10.501 | 9.582[5] | 7.138[6] | 6.375[7] | 5.449 |
Партнерски градови уреди
Види још уреди
Референце уреди
- ^ „Городское поселение «Себеж»”. // Официальный сайт Себежского района. Архивирано из оригинала 19. 02. 2018. г. Приступљено 08. 04. 2015.
- ^ Александр Потравнов, Татьяна Хмельник. „ Краеведы любят подревнее”. // Сайт «Регионавтика». Приступљено 08. 04. 2015.
- ^ Лагунин И. И. Историко-градостроительный очерк г. Себежа и его окрестностей // Псков : научно-практический историко-краеведческий журнал. — Псков: Псковский гос. пед. ун-т им. С. М. Кирова, 2000. — № 12. — С. 125—138. — № 13. — С. 103—121. Часть 1 Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2016)
- ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2016 года Архивирано на сајту Wayback Machine (13. мај 2019)
- ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
- ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012.
Спољашње везе уреди
- Подаци о граду на сајту себешког рејона Архивирано на сајту Wayback Machine (19. фебруар 2018)
- Себеж у енциклопедији „Мој град”
- Градска хералдичка историја
