Отворите главни мени

Сентешки срез (мађ. Szentesi kistérség) је срез у мађарској жупанији Чонград.

Сентешки срез
Szentesi kistérség
Грб
Грб
Положај
Држава Мађарска
РегионРегија велике јужне равнице
ЖупанијаЧонград (жупанија)
Површина813,84 km2
 — број ст.43.516 (2.007)
 — густина ст.53,47 ст./km2
Поштански број6600
Позивни број63
www.szentes.hu

Захвата површину од 813,84 km², има укупно 8 насеља и 43.516 становника. Седиште среза је град Сентеш (Szentes).

ИсторијаУреди

Средином 19. века, Сентеш је био управно и културно средиште данашње жупаније Чонград. Племићи и виши слојеви тадашњег угарског друштва су радо долазили у Сегварски дворац и тамо проводили заједничко време.

Најстарији сачувани споменици овог среза су: Арпадхалом (Árpádhalom), Черебекењ (Cserebökény) и Еперјеш (Eperjes). Овај део среза је био насељен још у доба насељавања Мађара, у време Арпадоваца. За ово време су везанио најстарији трагови насељавања, а остаци хришћанске цркве се налазе у месту Белше-Ечер (Belső-Ecser).

У врхунцу моћи племићке породице Карољи (Károlyi család) у овим крајевима они су имали поседе, то јест њима су припадала два данашња насељена места Нађмагоч и Дерекеђхаз. Један део поседа је у другој половини 19. века од њих откупио чепељски барон Вајс Манфред (Weiss Manfréd). У једном периоду владавине породице Карољи направљен је и преседан, па су они 1836. године увели новину да сељак може да откупи земљу под одређеним условима од племића. Овај акт се звао „ереквалтшаг“ (örökváltság), или у преводи трајна промена власништва.

ПривредаУреди

Између два светска рата на путу од Нађмагоча и Дерекеђхаза су посађени јорговани. Током година њихово јако корење је постала добра сировина за израду намештаја, што је и искоришћено и то се извозило у иностранство.

Површински најпространије насељено место Фабијаншебешћен (Fábiánsebestyén) поседује и најквалитетнију земљу за пољопривредну обраду, и она се користи за производњу разног биља које се даље продаје. Родно земљиште је омогућило и баштованство у пластеницима, тако да се убира неколико жетви годишње. Ова грана баштованства је заживела током педесетих година 20. века.

Сегвар и околина се данас највише баве баштованством и производом поврћа. Дуго је у Сегвару постојала и фабрика кудеље, тако да је читав крај био препознатљив по киселкастом мирису кудеље. У самој фабрици су користили магарце за гажење и помоћ при сировој обради, због саме природе биљке која је опијала људе.

Насељена местаУреди

(градска насеља су дата задебљано)

Спољашње везеУреди