Јеврејско гробље једно је од београдских гробља, које се налази у општини Палилула. Основано је 1925. године и представљао део Новог гробља. Гробље се простире на 12.748m², и на њему се налази око 4.000 гробница. То је једно од два јеврејска гробља у Београду о којима брине удружење хевра кадиша.[1]
Сефардско гробље је основано 1888. године, тако што је јеврејска црквено-школска општина у Београду откупила плац од града преко пута Новог гробља у Гробљанској, данас Рузвелтовој улици,[2] од шабачког трговца Ђорђа Куртовића.[3] Купљена парцела је 1925. године даље проширена на Ново јеврејско гробље, на које је пресељено старо јеврејско гробље из Далматинске улице.[4]
На простору старог јеврејског гробља на Палилули је 1928. године одржан свечани обред сахрањивања посмртних остатака у заједничку костурницу и пренети су посмртни остаци 13 рабина и учитеља на Ново јеврејско гробље, где су сахрањени у заједничку гробницу, над којом је подигнут споменик у облику саркофага. Са старог гробља су пренети и споменици у облику хоризонталних камених плоча, са именима покојника на хебрејском језику и годином смрти, без дужих епитафа[4]
Кроз гробље води централна стаза окружена боровима старим неколико деценија.[3]
На гробљу је подигнута капела по пројекту инжењера Јосифа Албале, која је освећена 1934. године.[4] Гробље се простире на 12.748m², и на њему се налази око 4.000 гробница.[4]
Споменик јеврејским ратницима Балканских ратова и Првог светског рата.
На Сефардском гробљу се налазе три значајна споменика високе уметничке вредности[2]:
Споменик јеврејским ратницима Балканских ратова и Првог светског рата 1912 – 1918 (132 хероја). Налази се на крају централне стазе. Подизањем тог обележја истакнут је допринос Јевреја у очувању државе у којој су живели.[3] Подигла га је Јеврејска општина Београд, од новца који су прикупили рођаци и пријатељи погинулих, 1927. године на ратничкој парцели. Споменик је пројектовао јеврејски архитекта Самуел Сумбул. У средишту полукружног платоа је обелиск висок осам метара, са четири стуба. На пирамидалном врху налази се двоглави орао, а испод њега српски грб са четири оцила. Једна орлова глава гледа у небо, односно у слободу, док је друга погнута ка земљи и симболично тугује са народом. На дну обелиска мотив српске шајкаче, сабље и пушке, а испод је Давидова звезда[5] и Његошеви стихови из „Горског вијенца“,[3] као симболи пријатељства јеврејског и српског народа. На ивицама платоа су такође карактеристични симболи јудаизма, бели лавови, а иза њих су гробови погинулих. Задњи део споменика затворен је са трапезоидним каменим масивом, састављен од пет плоча, са две пламене светиљке, јеврејски вечни помен умрлима. На средишним хоризонталним и вертикалним плочама је исклесана посвета погинулима, а на две бочне уклесана су имена погинулих ратника.[5] Крај имена су постављени каменчићи, као један од јеврејских обичаја, јер на истом месту почивају земни остаци хероја.“[3]
Споменик јеврејским жртвама из Другог светског рата.Споменик јеврејским жртвама из Другог светског рата, подигнут 1952. Налази се на крају главне алеје. Израђен је према нацрту архитекте Богдана Богдановића,[6] који је за ово дело награђен Октобарског наградом града Београда.[4] Ово је Богдановићево прво дело израђено од камена.[3] У споменик су уграђени фрагменти, али и целе надгробне полоче са хебрејским текстом, које воде порекло са старог јеврејског гробља на Палилули.[4] Оваквим решењем, аутор споменика је имао за циљ наглашавање континуитета са традицијом и претходним нараштајима Јевреја, мада је коришћење старих надгробних споменика као грађевинског материјала за нове споменике у то време генерално примњивано за проблеме напуштених и оштећених гробаља.[7] Споменик је изграђен у оквиру акције Савеза јеврејских општина Југославије, који је, у намери да страдање својих сународника отргне од заборава, одлучио да 1952. године подигне споменике свим страдалим југословенским Јеврејима, с тим да споменици буду локалног, републичког, односно покрајинског нивоа. Осим у Београду, истим поводом су подигнути и споменици на јеврејским гробљима у Загребу (посвећен настрадалим Јеврејима у Хрватској), Сарајеву (посвећен Јеврејима настрадалим у Босни и Херцеговини) и Новом Саду (посвећен Јеврејима настрадалим у Новом Саду и јужној Бачкој), као и у Ђакову (посвећен Јеврејима страдалим у Логору Ђаково, већином из Сарајева, али и из других делова НДХ).[8] Церемоније откривања споменика су одржане августа и септембра 1952. године. И поред тога што им у југословенским медијима није посвећена довољна медијска пажња,[9] представљају једну од најважнијих комеморација посвећених жртвама Холокауста, које су до тада одржане у Европи.[10] У склопу споменика налази се и спомен-костурница са посмртним остацима 197 јеврејских жртава фашизма. На истом месту налази се и урна Богдана Богдановића, која је по његовој последњој жељи и уз одобрење јеврејске заједнице, из Беча пренета 2011, а поред ње налази се и урна његове супруге.[3]
Споменик јеврејским избеглицама из Аустроугарске током Другог светског рата.Споменик јеврејским избеглицама из Аустроугарске, који је подигла јеврејска општина из Беча 1959. према пројекту Анрија Мешулама.[6] Реч је о више од 1.200 Јевреја, који су бежећи са територије Трећег раха, крајем 1939. године кренуло из Беча и Братиславе и планирало да пловећи Дунавом кроз Југославију, преко Румуније, Црног мора и Турске стигну до тадашње Палестине. Због лоше организације, као и проблема око добијања визе, њихово путовање је заустављено након нешто више од месец дана, у Прахову, на граници између Југославије и Румуније, након одбијања Румуније да им дозволи пролаз без сертификата за усељење у Палестину, као и због залеђивања Дунава, који им је у потпуности онемогућио пловидбу.[11] Провели су целу зиму и пролеће у Кладову.[6] Септембра 1940. године су пребачени у Шабац , тада провинцијски градић који је бројао око 16.000 становника и у којем је живела мала, али угледна јеврејска заједница, и у њему су се настанили.[11] Непосредно пред напад Немачке на Југославију, група од око 200 млађих људи из такозваног „Кладовског транспорта“ ипак је добила потребну документацију и пребачена је преко Грчке до Палестине. Од оних који су остали, већина је окупацију дочекала у Шапцу и 15. јула 1941. је спроведена у новоосновани Јеврејски логор у Шапцу. То је била прва група Јевреја на територији Србије који су масовно интернирани.[11] Мушкарци су стрељани 12. и 13. октобра 1941. у близини села Засавица код Шапца, док су жене, са децом натеране да пешке иду у Логор Сајмиште[6] и тамо су погубљени пролећа 1942. Посмртни остаци неколико стотина Јеврејеа убијених код Засавице, који нису по наредби генерала Франца Бемеа спаљени у акцији Специјална акција 1005, а након рата ексхумирани и 1959. године пренети у заједничку костурницу на Сефардском гробљу.[11]
Као и на другим јеврејским гробљима, на Сефардском гробљу у Београду се налази Гениза, споменик и гробно место за јеврејске верске књиге,[6] подигнут 1928. године. Споменик је у облику отворене Торе и књига од камена, који симболично указују на намену ове гробнице.
Споменик над заједничком гробницом деци умрлој од шпанске грознице и других болести између два светска рата. Подигла га је Јеврејска општина 1976. године и у њој се налазе посмртни остаци деце чији су појединачне гробнице уништене. Аутор споменика је сликар Јован Ћурчић.[4]
^Daliborka Mučibabić, Branka Vasiljević (11. 7. 2019). Јеврејско гробље проширују за хектар и по [Jewish cemetery is being expanded by one and a half hectare]. Politika (на језику: српски). стр. 14.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
Баришић, Срђан (2006). Зорица, Кубурић, ур. „Јевреји у Србији”(PDF). Религија и толеранција. Београд: Филозофски факултет. ISSN1451-8759. Архивирано из оригинала(PDF) 12. 09. 2014. г. Приступљено 3. 11. 2018.
Дабижић, Миодраг (2007). Гордић Петковић, Владислава, ур. „Земунско гробље на брду Гардош (II)”(PDF). Наслеђе. Београд: Завод за заштиту споменика културе града Београда. VIII. ISSN2560-3264. Приступљено 4. 11. 2018.
Медић, Милена (2006). Деспотовић, Љубица, ур. „Јевреји у Војводини - кратка историја”(PDF). Култура - полис. Нови Сад: Удружење за политичке науке Србије. 4—5. ISSN1820-4589. Архивирано из оригинала(PDF) 28. 03. 2019. г. Приступљено 10. 11. 2018.
Београд
